Ostati svoj

Life time opportunity  - zašto life time? Jer iz korena menja život.

Koliko puta se javlja u životu? Jednom, ako imate pameti i sreće možda i više puta.

Zašto jednom? Ako nemate petlju da je zgrabite i ako je propustite verovatno vam se neće više ni ukazati druga šansa ili će se ukazati a vi nećete biti u stanju da je prepoznate jer ćete i dalje maštati o onoj koju ste prethodno propustili...

Zašto više puta? Ako ste vredni, uporni, radni, reagujete na promene oko vas sigurna sam da će se javiti više puta i da će bar jedna biti iskorišćena.

Petlja – (guts) neophodna za svakoga ko želi nešto više.

Nešto više – kvalitetniji život, bolji posao, zdravlje,fantastičnu porodicu....

E sad, da krenemo iz početka.

Ovih proteklih par meseci sam uočila u svom okruženju ono što su verujem mnogi od vas uočili. Ljudi se plaše promena, plaše se bilo kakvih promena, da li na bolje ili na gore, sve jedno.

Da ne zalazim sad u psihologiju čoveka i ispitujem dubine tih strahova, preneću samo ono što vidim oko sebe.

  Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Pre neki dan odoh na testiranje za posao, te naravno tamo bi još nas par, pa se razgovor sam od sebe zapodenuo, svi u istom sosu, svi želimo to radno mesto.

Komšnica na stolici do moje krenu da priča o tome kako je završila faks, sve redovno u roku, ekonomija, sa ok prosekom, pa je eto iskreno verovala da će se zaposliti u nekoj KOMPANIJI a ne u OVAKVOJ firmi.

Iskreno, ja za malo ne padoh sa stolice, al ne od hladnoće već od čuda. Morala sam da pitam : „A u kakvoj KOMPANIJI si mislila da ćeš raditi?“

„Pa, znaš u nekoj  K O M P A N I J I !!!“ , ne znam mislim se al bolje da zaćutim da ne bih još svašta nešto rekla...

Aman, komšinica ima jedno 25/26 godina maksimalno, zdrava,prava mogla bi volu rep da iščupa.

Dođem ja kući i razmišljam se šta je ona mislila pod tim kompanija, verovatno Naftagas, Telekom, ili nešto tome slično misim ja... Pitam ove moje po kući šta oni misle. Kaže mama verovatno državna, kaže momak sigurno negde gde će da radi ništa, a da ide na posao još ako može da bude i plaćena, kaže tata:

„Neće ta,sine moj, nigde da radi“ meni sad nije jasno, kako bre neće nigde, vidiš da hoće u toj kompaniji??? Aj ti to tata pojasni,molim te.

Pa sine moj da bi radio u kompaniji jednog dana moraš da grabiš ili na žalost da imaš veze kod nas, a ta očigledno nema veze čim je došla na testiranje, do sad bi već radila, jel? Što jest,jest.

„E vidiš a s obzirom na stav neće ni da grabi.“ U pravu tata nema šta.

Tu sad ja stavim prst na čelo i razmislim, kako se bre tako mlada devojka a već takav stav, još školovana i videla što bi se reklo dalje od svog nosa.

I onda se zapitam, da li sam još čula sličnih priča u poslednje vreme i ispadne da jesam, sednem lepo pa na papir stavim otprilike broj ljudi koji imaju sličan stav u poslednjih 6 meseci,uh mnogo...

Eto najjednostavnijeg mogućeg razloga zašto imamo hiljade zaposlenih na državnim jaslama, zašto nam privreda ne cveta, zašto sede kući i pletu ( da bar pletu pa neke koristi), zašto su kafići puni ko brod, a škole prazne.

Odlutah. Uglavnom drmnulo me to saznanje baš u glavu.

Iskreno se divim svim ljudima koji su se odvažili da naprave korak dalje zarad svoje karijere, onima koji su se trudili i radom postigli šta su postigli ( bez obzira na visinu njihovog dostignuća), svima onima koji su prošli kroz put samostalnosti i onima koji znaju šta znači zarađen hleb.

Svima onima koji su došli do KOMPANIJE na način koji ima sumnjivo poreklo mogu samo jedno da kažem:

Ne znaju šta su propustili, ne znaju divotu poziva kada vam saopšte da ste dobili posao ili koliko se radujete kada vas neko iskreno preporuči zato što ste dobar radnik i zato što stvarno vredite.

Svima koji su u potrazi za poslom mogu da kažem : ne odustajte! Iskreno verujem da se upornost isplati i iskreno verujem da ćete pronaći ono što tražite!

PS. Mladu damu iz teksta nisam videla u sledećem krugu,verovatno se prepoznalo njeno razočarenje što nisu KOMPANIJA.

       Ovih dana se nalazim u nekom prostoru između odbrane master rada i traženja posla,a naravno kao i svaki sudent u Srbiji radim sve što se raditi može i zahvaljujući svemu ovome dolazim u situaciju da posle posla od 7 do 14 h odlazim na razgovor za neki drugi posao u 15 h.

    Ne bih želela da imenujem kompaniju u koju sam išla da "tražim" posao,reći ću samo da je veoma poznata,sa veoma lepom zgradom u centru našeg grada i naravno da više nije u vlasništvu našeg naroda,već je privatizacijom otišla u ruke inostranih investitora,što podrazumeva razgovor na engleskom jeziku.

    Ono što je takođe veoma bitno napomenuti je da je taj dan napolju bilo oko 37 stepeni i da je gorelo sve bukvalno. Ja posle onog mog osmočasovnog posla krećem peške (velika greška) do mesta gde ću obaviti razgovor.Obukla sam se pristojno što po meni podrazumeva košulju i pantalone,zatvorene cipele,urednu kosu i diskretnu šminku (šminka -opet greška - otopila sam se do cilja).Moram samo da napomenem da sam na ovaj razgovor otišla po preporuci (ne vezi) i da nemam pojma sa kim tačno treba da razgovaram (opet greška) jer mi niko nije rekao,a ja ludača nisam ni pitala.

  Kao što ste do sada primetili napravih ja već u startu grešaka dosta.

  Došla sam na vreme i pre vremena. Udjoh unutra da ne umrem na suncu i da sačekam gospodina koji je sa mnom trebao da prisustvuje razgovoru za posao,on bi trebao da bude moj nadredjeni,čije ime znam a prezime sam zaboravila (opet greška) jer svaki put kada me pozove predstavi se imenom,bez prezimena,a ja imam jako lošu memoriju po pitanju imena i prezimena,lik uvek zapamtim a ime nikad (na ovom ću poraditi to je sigurno). Dodje gospodin i krenusmo u kancelariju gde treba da sačekamo izvesnog gospodina br. 2 koji će biti presudan za ovaj intervju. Gospodin broj 2 je u gužvi i kasni,prodje 3... 3 i 15,ništa... 3 i 30 ništa... 3 i 40 eto njega,izvinuo se što kasni,ma opušteno ja samo imam zakazano kod zubara u 17 h a malo sam se i ulepila pa bih ono bar da operem zube pre zubara.

  Krenusmo svi zajdeno ka kancelariji gde će se obaviti ispitivanje (tako sam se osećala) kad ono tamo prava aristokratska kancelarija (nas na faksu učili da tako izgledaju kancelarije kad kompanija uđe u aristokratsku fazu životnog ciklusa. Tepisi vuneni Dijana Stara Pazova,nije reklama,samo pretpostavka,lakirani sto od punog drveta jedno 5 metara dug,fotelje haos ludilo.

Ja sedoh na prvu stolicu do vrata,nas tako učili da je po bontonu osim u slučaju ako ti ne ponude drugo mesto,kad dolaziš negde prvi put sedneš najbliže vratima (ako niste znali) ja lepo sela uspravno,on (gospodin 2. se zavalio). Krenu tu ispitivanje svojim uobičajenim tokom sa standardnim pitanjem "Kažite nam nešto o sebi" o naravno nije bio problem,mogu ja o sebi da pričaaaaaam i pričaaaaam,al ne volim,no dobro. E sad tu do izražaja dolazi još jedna u nizu grešaka nisam ponela svoj CV na engleskom,odnosno nisam ponela nikakav CV.Ne zato što ja ne znam da treba da ponesem nego zato što sam dan ranije kada su me pozvali da mi saopšte da će razgovor biti "Sutra u 3" pitala da li ja treba da se pripremim na bilo koji način i kakav će to razgovor biti moj budući nadređeni je rekao "Ma kakvi,to je opušten razgovor,samo da te upozna,čista formalnost" Ok,mene su učili da verujem ljudima dok se suprotno ne dokaže,te ja tako poverovah (opet greška). Verujte mi uvek,ali UVEK sa sobom nosite svoj CV. Što bi rekle ove iz Top Modela bez buka,štikli i veša neutralne boje nikud,e to vam je to!

 Ajd,sad šta da se radi,pričam ja tu ko navijena,sve do momenta dok gospodinu 2 nije palo na pamet da mi da kejs. Ili što bi mi rekli zadatak,kuku lele! Pa gde zadatak,pa ja nisam u stanju dva i dva da saberem posle osmočasovnog brbljanja i 30 minutnog hoda po vrelini.

Period izmedju postavljanja zadataka i mog kapiranja šta treba stvarno da uradim je poootraaaajaaaao,ali stvarno. Meni se čini da je trajao 2 i po sata. Joj glavo plava,pa obruka se na sva usta. Fora je u tome što sam i sama bila u prilici da budem na intervjuima za posao sa poslodavčeve strane i znam kako to loše izgleda kad se pogubite na najjdenostavnijem mogućem zadatku,odnosno ne da je fora u tome nego mi je to još donelo dodatnu nervozu.

Dođoh ja do željenog rešenja,ali o tada gospodin 2 je već maltene ležao u onoj fotelji,došlo mi da mu kažem "Ako ste umorni možemo mi i sutra nastaviti" . Aman ljudi možda sam ja blesava,ali nije to profesionalno,pokazao mi šta misli o meni i o tom razgovoru za posao,samo što nije zaspao. Međutim,ne lezi vraže,skrenušmo mi na drugu temu kad gospođici meni iz usta,ja stvarno ne znam kako,izlete ime mog budućeg nadređenog,bez prezimena.Uffffff! JOooj! Obrukah se totalno! Pogleda me gospodin 2 kao da sam poubijala sve žive u zgradi.E pa draga moja,mislim se lepo si se se sredila. Brzinom svetlosti ja tu nastavih njemu da objašnjavam zašto sam idealan kandidat za poziciju (mada realno u očima mu vidim da džabe pričam) kad postavi on meni jedino pitanje na koje sam odgovorila bez razmišljanja ko iz topa,jer na žalost ne znam da lažem. "Na osnovu ovog intervjua da li bi ste vi sebe zaposlili?" pita, ja "NE!". Mislim da se malko nasmejao ili mi se bar učinilo. Što? E pa zato što ne bih,ali stvarno ne bih.

Prema tome da vam dam par saveta,ovako iz prve ruke :

1. Nikad,nikud ali NIKAD bez CVija.

2. Kad krenete na razgovor uskladite osim garderobe i mozak sa sobom.

3. Viziti karte uvek pri ruci (vaše naravno)

4. Nikada umorni na razgovor,čak i kada mislite da nije težak/bitan i sl.

5. Uvek ali obavezno uvek se pripremite za razgovor,pogotovo ako idete preko nekoga,da ne      obrukate sebe i njega

6. Ako imate insajderske informacije iz neke kompanije ne obraćajte baš previše pažnje na          njih,možda potiču od glasina.Oslonite se na ono što nađete na netu,to je mnogo bolje.

Da vam kažem,kada sam izašla napolje bila sam jako besna i umorna.45 minuta razgovora još na jeziku koji vam nije maternji. Dduše otišlasam pravac kod zubara pa su me anestezirali te mi bilo svejedno što u međuvremenu nisam stigla da se situširam i što sam ispala nedaj bože nikom budala. 

Kad već imate priliku,učite na mojim greškama i sretno! :)  

   Ovih dana na različitim televizijama prikazane su ankete građana svih uzrasta i doba u kojima su odgovarali na pitanje "Šta za vas predstavlja 1.Maj?".To i mene navede da razmislim.

Šta za mene predstavlja1.Maj?

Znam teoretski šta je i šta obeležava,slavi se kao praznik rada bla bla bla...Teoriju svi znamo.Nego za mene lično šta predstavlja.Kad sam bila mlađa predstavljao je dan kada se celo društvo okupi,roštilja,druži u prirodi.Mesto na kom će se slaviti tražilo se danima unapred i rezervisalo,kako nemam pojma ali znam da se rezervisalo.

Danas kada bih trebala da budem zaposleni drug član ove naše otkačene države ovaj dan bih trebala da slavim sa još više entuzijazma!Ne lezi vraže al nije tako! Eto na primer,uopšte mu se nisam obradovala,ali ni malo.Nisam zaposlena pa nemam za šta ni da slavim praznik rada.Vreme je bilo više zimsko ili jesenje nego proletnje.Još jedan razlog da mu se neradujem.U lučaju da sam na primer želela da ga provedem negde napolju odmah sam odustala od ideje.

Tako sam 1.Maj provela razmišljajući da li ga i dalje treba slaviti ovde u Srbiji? I to slaviti ga 3 dana!Zašto se slavi 3 dana? Pa većina zaposlenih nije ni za Uskrs ili Božić imala toliko slobodnih dana!

Da ne govorim o tome da nema više onog slavnog 3x8,nema više 8 sati za odmor,privatan život ili bilo šta drugo što se ne odnosi na posao.Nema više 8 sati za posao,danas onaj koji ima sreću da radi radi bre 100 sati dnevno samo da zadrži taj posao!I šta će,ja ih uopšte ne osuđujem!Neka rade ljudi kad mogu da rade,šta više zavidim im.

A mi slavimo,sve se samo roštilji prikazuju po snimcima na TVu.Pa još kad sam videla naslov "Prijatelji skupili pare da bi gozba bila bogatija" ih bre... Pa to se oduvek tako radilo,nego sad svi hoće da nam pokažu ili da smo složniji nego pre u ovoj nemaštini ili hoće da nas ponize onako do kraja pa da kažu eto jadu,bedo i sirotinjo nemate ni za 1.Maj!

U svakom slučaju u mom razmišljanju proš`o 1.Maj.

A i ja samo našla o nekim teškim temama da pišem.

Obećavam neću više... a ni manje! 

Ovim putem vam se obraćamo sa saopštenjem vezanim za Izgradnju rampe za osobe sa invaliditetom,stare i majke sa bebama koje koriste kolica,koja je na NAŠU inicijativu napravljena na ulasku u zgradu "Pošte" u Titelu u Zmaj Jovinoj ulici.
U utorak 22.03.2011. smo održali predavanje u saradnji sa Centrom Živeti uspravno,ovim putem je u naše ruke došlo izdanje koje se naziva "Mreža gradova u opština za sve".U ovom izdanju se kod Titela navodi sledeće :
"Do sadašnje aktivnosti na povećanju pristupačnosti (indirektne i direktne) u Opštini Titel odnosile su se na :
.....
- Postavljanje kose rampe na ulazu u zgradu Pošte u Titelu
- Uključivanje lokalnih udruženja osoba sa invaliditetom u proces izrade strategije razvoja opštine Titel....."

Ovim putem želimo da se obratimo svima i da demantujemo navedeno.
Razlozi za to su sledeći :

1. Pokretanje kampanje oko pravljenja rampe na ulasku u Poštu u Titelu je pokrenulo naše udruženje a ne Opština Titel,kako stoji u navedenom.Predsednik našeg udruženja je pokrenuo ovu kampanju u direktnom kontaktu sa Direktoromradne jedinice poštanskog saobraćaja Novi Sad gospodinom Jokanić Draganom na adresi Narodnog Heroja 2.
Gospodin Dragan nam je izašao u susret i uspeli smo da realizujemo projekat.Troškovii izrade rampe je snosila Pošta,idejni projekat i sve ostale radove je uradila Pošta Novi Sad,predsednik udruženja je poslao zahtev za izradu rampe i bio prisutan prilikom izrade rampe. 

2.Druga rampa koja je uradjena prilikom ove naše akcije je rampa u Policijskoj stanici na službenom ulazu koji je urađen o trošku MUPa,na zahtev našeg predsednika,dogovor o ovom projektu je postignut u razgovoru sa Šipka Mirolsavom tadašnjim komandirom Policijske Stanice.

3. Saradnja odnosno uključivanje lokalnih udruženja osoba sa invaliditetom u proces izrade strategije opštine Titel nije postojala.S obzirom da je u periodu kada se navodi da je razvijana data strategija na teritoriji opštine Titel nije postojalo ni jedno drugo udruženje osim našeg.
Mi smo u nekoliko navrata pokušavali da stupimo u kontakt sa predstvanicima Opštine Titel,međutim sve je ostalo na tome da nije došlo do bilo kakvih povratnih informacija od strane predstavnika Opštine.Ne želimo da se lažno koriste podaci vezani za naše udruženje te se ovim putem obraćamo svim građanima da bi smo navode u napred pomenutom štampanom materijalu demantovali.
Ovim putem zahtevamo od predstavnika Opštine Titel da nam se javno izvinu i promene izjavu koja stoji u štampanom materijalu Centra Živeti Uspravno.

Takođe stojimo na raspolaganju svima koji žele da saznaju više informacija iz prve ruke o napred navedenom događaju.

Zahvaljujemo se svima na razumevanju  

   Danas mi je više stvari bilo na umu da napišem,inspiracije ne manjka ali mislim da ova tema ima prioritet.

   Da počnem od početka ili od kraja... Ovako,kao što su mnogi od vas upoznati donešen je Zakon po kom bi svako preduzeće na određen broj zaposlenih trebalo da zapošljava određen broj osoba sa invaliditetom. Odnos 50 na prema ,odnosno od 20 do 49 zaposlenih 1 osoba sa invaliditetom, od 50 do 100 zaposlenih 2 i tako dalje...

Zakon postoji,onaj ko ga ne poštuje plaća penale državi i to iskreno rečeno nije u pitanju mala svota novca.

Zakon je tu i treba ga sprovesti u delo.Tu su i mere koje se sprovode ako se zakon krši. 

Sve je tu i sve deluje idealno.

 E sad, radeći sa ljudima koji jesu oni na koje se ovaj Zakon odnosi i koje bi trebao da zaštiti i da im pomogne dolazim do neke mnogo drugačije slike,do slike realnosti.

Da ne bih odlazila u širinu probaću da po tačkama navedem razloge zašto je realnost drugačija.

1. Ne želimo da zaposlimo osobu sa invaliditetom radije ćemo da plaćamo penale.

Razlozi za ovakve izjave mogu biti raznoliki počevši od toga što je poslodavac u obavezi da zaposlenoj OSI (osobi sa invaliditetom) omogući pristup ranom mestu što vrlo često podrazumeva menjanje prostorija,WCa i slično,izgradnju rampe na ulasku itd, do onog po meni,veoma sebičnog i žalosnog objašnjenja,ne želimo da nam smeta neko ko je u kolicima (a verujte ima ovoga veoma mnogo).

2. Zvanično ćemo zaposliti OSI ali neka radi kod kuće (ili neka sedi kući i ništa ne radi).

Ovo je ono što onaj životni,društveni deo ljudskog bića pogađa u srž.Stav poput ovog dovodi do toga da se OSI oseća još beskorisnije i isključenije iz društvenih tokova i gubi i ono malo volje za normalnim životom koju ima.

3. Nema obučenih kadrova OSI na Nacionalnoj službi za zapošljavanje (naravno kadar koji odgovara poslodavcu)

Ovo je najjednostavniji način da se nekog otarasite,bilo da je OSI ili ne.Ovo je delimično istina koja je prouzrokovana prethodnim godinama nemara za sve one koji su na bilo koji način hendikepirani.Nisu postojale škole prilagođene,nisu postojali fakulteti,kursevi,zanati.Rešenje za ovo postoji i stvari se polako menjaju no doćićemo i na tu temu nekad.

4. OSI nisu zainteresovane za posao.

E vidite,ovde postoje dve strane medalje.

Naravno da nisu zainteresovane jer nisu u mogućnosti da "skoknu po burek",nisu u mogućnosti da budu "ukras" (ovde mislim na lepojke sa dugim nogama do vrata čije je to zanimanje),nisu u mogućnosti da bez nečije pomoći skoknu do pošte,banke i slično.

Međutim jesu u mogućnosti mnogo toga drugog : da daju veoma dobre ideje,da koordiniraju izradom nečega,da budu sjajni daktilografi,prevodioci,učitelji,programeri i mnogo toga još.

Druga strana medalje je sledeća: osobe sa invaliditetom su osobe koje manje više žive i kreću se u ustaljenim krugovima ljudi,oni su (većino) navikli da žive od onoga što dobijaju od države kao neku vrstu nadoknade za njihov invaliditet ( mada,po meni to nema cenu),oni su navikli da dobiju sigurnu svotu novca svakog meseca u vidu tuđe nege i pomoći ili penzije (ko je imao i malo staža) itd.Uzimajući u obzir u kakvom društvu i državi živimo da li možete da objasnite nekom da je za njega dobro da sada pauzira tu neku penziju i počne da radi tamo gde će ga i dalje svi gledati kao osmo svetsko čudo, da je za njega to dobro jer će mu(joj) uvećati penziju koju je do sada dobijao(la) .

Probajte to da uradite za nekoga koga poznajete a da je OSI,probajte samo da mu obajsnite da postoje programi prekvalifikacije i obuke,edukacije i da on ili ona mogu da rade.

Neka svako od nas to uradi za jednu osobu sa invaliditetom.Samo za jednu.

Razloga za lošu realizaciju Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom ima još mnogo.

Što bi rekla Sandra Zmua , ja sam samo zagrebala po površini,a vi pa.... Mislite o tome. 

   Kao što sam već rekla,koristim ovaj moj blog da bih skrenula pažnju na neke vrlo jednostavne stvari koje drugima znače mnogo...

 Da li možete da zamislite da ne uđete u Poštu 23 godine?! Neki od nas svakodnevno su tamo,da pošalju ili podignu nešto,uplate račune ili bilo šta drugo... E sad zamislite da postoji fizička prepreka ( na primer ogroman zid koji ne možete da preskočite ) i da ne uđete u tu instituciju 23 godine! Da li možete? Verovatno ne!  Pretpostavljam da ovde imamo puno mladih blogera koji ni nemaju 23 godine... E pa,da vam kažem da u jednom vojvođanskom mestu koje je opština nije mogla da se uradi rampa za invalidna lica da bi oni mogli da uđu u Poštu i tu obave sve što im treba! Verujte i kada smo pokušali da sa direktorom ove ustanove razgovaramo on je rekao da to nije u njegovoj moći... Dobro,kažem ja u čijoj moći jeste? A da ne kažem da je to mesto gde se svi znaju i gde nije teško nešto uraditi samo ako ima želje volje i malo simpatije... Kažu u nadležnosti Novog Sada.Ok,okrenemo mi Novi Sad i dobijemo nadležnog za ovaj problem.Čovek bez po reči kaže nema problema! Samo pošaljite predračun i projekat kako da izgleda i uradićemo! Pa sad vi vidite,naši neće i ne mogu a "oni " iz Novog Sada koji za nas nikad nisu ni čuli do tada mogu i hoće! I eto,uradismo i to.. Zamislite osećaj kad posle 23 godine uđete u zgradu pored koje prolazite svaki dan... Veselje i sreća! 

   E sad... ostala nam je još zgrada Opštine i Suda,al to su ovi "naši" pa ne znam hoćemo li biti baš tako efikasni!