Ostati svoj

Mojoj majci

Svašta nešto — Autor herbi @ 20:46

    Ovo je post za moju majku,za jednu divnu ženu,za borca.
 
 Želim da joj se javno zahvalim za sve sto je ikada uradila za mene i nasu porodicu.Danas joj je rođendan, pedesetpeti po redu, a i dalje se raduje životu,ljudima i sitnicama kao da ima 15.
  
 Volela bih da njena snaga pređe na mene,volela bih da je to što će da mi ostavi u nasledstvo.
 Ne poznajem nikoga osim nje ko se i dalje iskreno od srca i kao malo dete raduje sitnicama,kao što se raduje ona.Ne poznajem osobu od pedeset i pet godina osim nje  koja skakuće od sreće kada za rođendan dobije čokoladu i jednostavan poklon.Ne poznajem nikoga ko toliko nesebično daje i ko ne očekuje ništa za uzvrat,osim nje.
Ne poznajem nikoga osim nje  ko je u stanju da sve oprosti i zaboravi,ali iskreno bez trunke pretvaranja i zlobe.
 Ne zato što je moja majka,već zato što je takav čovek,zato što je bila uz mene uvek i što je znala i pre mene šta mi godi i šta mi treba,i to ne samo pre mene već pre svih nas.
 Zato što je znala da nas usmeri,zato što je znala da od nas napravi ljude i zato što je znala da nas oblikuje da verujemo u prave vrednosti i dobrotu čoveka,zato je volim još više.
 Zato što je svesna svojih i mojih mana i zato što zna kako da na kraj izađe sa tim,zato što uvek ima strpljenja,zato je volim još više.
 A nije da nije propatila i mučila se u životu.Osetila je na svojim leđima svakakve muke.
Uvek se žrtvovala i uvek je bila ne samo vrat porodice već veoma često i glava i vrat i celo telo.
 Stvarno je najbolja i to ne zato što je moja.
 
 Mama želim da još bar 55 rođendana proslaviš sa mnom.Volim te puno. 
 

Slobodna tema

Svašta nešto — Autor herbi @ 12:31

 
            Danas sam baš u fazonu pisanja na slobodnu temu... Može mi se ovo je moje parče neta,može mi se jer ja pišem a nek čita ko hoće!Ko neće baš i ne mora,nek preskoči.
  Mislim da sam pozitivan čovek,a kao takva trudim se da podelim svoju pozitivnost sa drugima.U svakoj nevolji i lošem dešavanju trudim se da izvučem nešto pozitivno,trudim se da naučim lekciju.Nekad mi se desi da skliznem,da krenem pogrešnim putem i šta se dešava tada? Pitam ja vas sve koji ćete čitati ovo što žvrljam.
  Odgovor je sledeći,da se ne mučite previše,jer bi mogli realno da razmišljate par sati i više dana...Dešava se da nema tih pozitivnih misli i energije koje ja upućujem drugima da se vrate.Pitam se gde su nestali?Pitam se da li drugi primaju to što ja šaljem?Pitam se ko će mene da pridrži po ovom vremenu da ne skliznem duboko?
  Mislila sam da sam našla jaku mušku ruku voljnu da me pridrži.Nisam ja neka njanjava žena koja se stalno nešto kmezi i izvoljeva.Nisam i nikada neću biti.Možda je to moja greška.Možda treba da postanem.
  Mislila sam da napokon mogu da se opustim i uživam u tome da budem zaljubljena i sretna.Mislila sam da je svestan šta ima pored sebe.
  E pa,da vam kažem loše sam mislila.
  Nema ga.Prvi problem,prva svađa,prva moja nesigurnosta od njega samo ostade po koja poruka u telefonu.
  Neka,nije mi žao.Nemojte pogrešno da razumete,ne žalim ja za njim.Nikako.Ja žalim za vremenom koje sam potrošila uzalud,ja žalim što sam dopustila da mi zamaže oči slatkim rečima.Žalim što sam mislila da sam ovaj put dobro procenila.
  Neću dalje da žalim.
  Dosta je.
 
 A možda samo želim da vam kažem da uvek ima za nečim da se žali ako želite.Možda želim samo da vam kažem da uzalud trošim energiju misleći o tome šta je bilo.
  Ipak,možda samo želim nešto da kažem,makar šta,samo da kažem.
  Ne znam. 

Alo bre roditelji!

Svašta nešto — Autor herbi @ 16:09

   Pre neki dan stojim u redu i slusam dve gospođe kako pričaju o problematici drage im dece.
Problematika je sledeća:
 
 deca su u nekim godinama između 25 i 30 nije bitno kog pola,
 završili su škole ili su pri kraju,
 nemaju stalan posao,ovaj koji imaju ne donosi dovoljno novca za "sređen" život,
 žive sa roditeljima...
 
 Slušam ja priču,nije da hoću već jednostavno ne mogu da ne čujem,toliko su glasne i mislim u sebi "Čekaj malo bre,pa ja sam kao ta njihova deca" jel ovde neko lud,pitam se?
 Naime,sudbina njihove dece je u standardni slučaj većine mojih vršnjaka osim onih koji se nisu poudali i poženili odmah posle srednje škole,a to je sledeće:
- roditelji nam zalaze u kako moja mama sama kaže "pasje godine" koje objašnjava na sledeći način :" Ja sve hoću da uradim i da stignem al ne mogu pa mi ostane samo da režim,izdaje me snaga"  
-verovatno,kao ni ja,ne zarađuju dovoljno novca da bi živeli samostalno,pa da se viđaju sa napred pomenutim roditeljima samo vikendom,
-škole su im pri kraju ili su ih završili ali i dalje ne mogu da pronadju posao koji će im omogućiti ovo napred,
-ulaze u godine kad treba da razmišljaju o sopstvenoj porodici pa ih od toga još više hvata muka i boli glava,jer ne znaju šta će i kako će,
-niko ih nije zaposlio preko veze pa da sad tamo negde u državnojh fotelji ne rade ništa po ceo dan pa kad dodju kući s posla nije im ni do svoje glave a ne do slušanja pridika napred pomenutih roditelja kako su oni u njihovim godinama imali već ... (nekoliko dece,kuću na pola izgrađenu,kredit za stan-kuću,auto i 10 godina radnog staža)
 
Mislim se ja nešto,nije im bilo lako,al nije ni nama.
Kao da ja ne bih volela sad da imam mogućnosti da podignem kredit i kupim stan, makar i od 28 kvadrata,kao da ja ne bih volela da mogu da planiram porodicu za godinu,dve ili da već imam svoju,kao da mi svi ne bi smo voleli da nam malo sjašu svi sa glave kad dođemo mrtvi s posla i ne pitaju nas "Šta je s tobom?Što si stalno tako nervoza/nervozna?"...
 Svašta bi ja nešto volela.
Do ukidanja viza moja njuška je videla samo Mađarsku i Rumuniju i to onda kad je trebalo da se ponovimo za školu u doba kad je to bilo moguće.Ne volim ja da idem negde na more van CG,ne ne,nikako!
Ne volimo mi svi da idemo na zimovanje,na vikende kojekakve sa svojim momcima/devojkama,ma kakvi,ne volimo nikako. 
 
Roditelji,ako vam je dete u periodu između 25. i 30. godine,još živi sa vama i pri tom nije lenčuga i radi,zapitajte se se malo,stavite prst na čelo i pustite ga kad dođe s posla,nervozan,umoran,kad vidite da mu je gazda skako po živcima ceo dan,pustite ga možda razmišlja da li će moći za Novu Godinu da priušti sebi odlazak na doček ili će umesto toga da kupi poklone vama i onima koji su mu dragi.
Neka ga,nek ćuti,kad bude imalo nešto značajno da vam kaže samo će.
 
Eto toliko dragi roditelji. 

Powered by blog.rs