Ostati svoj

   Danas mi je više stvari bilo na umu da napišem,inspiracije ne manjka ali mislim da ova tema ima prioritet.

   Da počnem od početka ili od kraja... Ovako,kao što su mnogi od vas upoznati donešen je Zakon po kom bi svako preduzeće na određen broj zaposlenih trebalo da zapošljava određen broj osoba sa invaliditetom. Odnos 50 na prema ,odnosno od 20 do 49 zaposlenih 1 osoba sa invaliditetom, od 50 do 100 zaposlenih 2 i tako dalje...

Zakon postoji,onaj ko ga ne poštuje plaća penale državi i to iskreno rečeno nije u pitanju mala svota novca.

Zakon je tu i treba ga sprovesti u delo.Tu su i mere koje se sprovode ako se zakon krši. 

Sve je tu i sve deluje idealno.

 E sad, radeći sa ljudima koji jesu oni na koje se ovaj Zakon odnosi i koje bi trebao da zaštiti i da im pomogne dolazim do neke mnogo drugačije slike,do slike realnosti.

Da ne bih odlazila u širinu probaću da po tačkama navedem razloge zašto je realnost drugačija.

1. Ne želimo da zaposlimo osobu sa invaliditetom radije ćemo da plaćamo penale.

Razlozi za ovakve izjave mogu biti raznoliki počevši od toga što je poslodavac u obavezi da zaposlenoj OSI (osobi sa invaliditetom) omogući pristup ranom mestu što vrlo često podrazumeva menjanje prostorija,WCa i slično,izgradnju rampe na ulasku itd, do onog po meni,veoma sebičnog i žalosnog objašnjenja,ne želimo da nam smeta neko ko je u kolicima (a verujte ima ovoga veoma mnogo).

2. Zvanično ćemo zaposliti OSI ali neka radi kod kuće (ili neka sedi kući i ništa ne radi).

Ovo je ono što onaj životni,društveni deo ljudskog bića pogađa u srž.Stav poput ovog dovodi do toga da se OSI oseća još beskorisnije i isključenije iz društvenih tokova i gubi i ono malo volje za normalnim životom koju ima.

3. Nema obučenih kadrova OSI na Nacionalnoj službi za zapošljavanje (naravno kadar koji odgovara poslodavcu)

Ovo je najjednostavniji način da se nekog otarasite,bilo da je OSI ili ne.Ovo je delimično istina koja je prouzrokovana prethodnim godinama nemara za sve one koji su na bilo koji način hendikepirani.Nisu postojale škole prilagođene,nisu postojali fakulteti,kursevi,zanati.Rešenje za ovo postoji i stvari se polako menjaju no doćićemo i na tu temu nekad.

4. OSI nisu zainteresovane za posao.

E vidite,ovde postoje dve strane medalje.

Naravno da nisu zainteresovane jer nisu u mogućnosti da "skoknu po burek",nisu u mogućnosti da budu "ukras" (ovde mislim na lepojke sa dugim nogama do vrata čije je to zanimanje),nisu u mogućnosti da bez nečije pomoći skoknu do pošte,banke i slično.

Međutim jesu u mogućnosti mnogo toga drugog : da daju veoma dobre ideje,da koordiniraju izradom nečega,da budu sjajni daktilografi,prevodioci,učitelji,programeri i mnogo toga još.

Druga strana medalje je sledeća: osobe sa invaliditetom su osobe koje manje više žive i kreću se u ustaljenim krugovima ljudi,oni su (većino) navikli da žive od onoga što dobijaju od države kao neku vrstu nadoknade za njihov invaliditet ( mada,po meni to nema cenu),oni su navikli da dobiju sigurnu svotu novca svakog meseca u vidu tuđe nege i pomoći ili penzije (ko je imao i malo staža) itd.Uzimajući u obzir u kakvom društvu i državi živimo da li možete da objasnite nekom da je za njega dobro da sada pauzira tu neku penziju i počne da radi tamo gde će ga i dalje svi gledati kao osmo svetsko čudo, da je za njega to dobro jer će mu(joj) uvećati penziju koju je do sada dobijao(la) .

Probajte to da uradite za nekoga koga poznajete a da je OSI,probajte samo da mu obajsnite da postoje programi prekvalifikacije i obuke,edukacije i da on ili ona mogu da rade.

Neka svako od nas to uradi za jednu osobu sa invaliditetom.Samo za jednu.

Razloga za lošu realizaciju Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom ima još mnogo.

Što bi rekla Sandra Zmua , ja sam samo zagrebala po površini,a vi pa.... Mislite o tome.