Ostati svoj

Rampa za ulazak u zgrade Opštine,Suda i td..

Živeti slobodno — Autor herbi @ 10:16

  

   Kao što sam već rekla,koristim ovaj moj blog da bih skrenula pažnju na neke vrlo jednostavne stvari koje drugima znače mnogo...

 Da li možete da zamislite da ne uđete u Poštu 23 godine?! Neki od nas svakodnevno su tamo,da pošalju ili podignu nešto,uplate račune ili bilo šta drugo... E sad zamislite da postoji fizička prepreka ( na primer ogroman zid koji ne možete da preskočite ) i da ne uđete u tu instituciju 23 godine! Da li možete? Verovatno ne!  Pretpostavljam da ovde imamo puno mladih blogera koji ni nemaju 23 godine... E pa,da vam kažem da u jednom vojvođanskom mestu koje je opština nije mogla da se uradi rampa za invalidna lica da bi oni mogli da uđu u Poštu i tu obave sve što im treba! Verujte i kada smo pokušali da sa direktorom ove ustanove razgovaramo on je rekao da to nije u njegovoj moći... Dobro,kažem ja u čijoj moći jeste? A da ne kažem da je to mesto gde se svi znaju i gde nije teško nešto uraditi samo ako ima želje volje i malo simpatije... Kažu u nadležnosti Novog Sada.Ok,okrenemo mi Novi Sad i dobijemo nadležnog za ovaj problem.Čovek bez po reči kaže nema problema! Samo pošaljite predračun i projekat kako da izgleda i uradićemo! Pa sad vi vidite,naši neće i ne mogu a "oni " iz Novog Sada koji za nas nikad nisu ni čuli do tada mogu i hoće! I eto,uradismo i to.. Zamislite osećaj kad posle 23 godine uđete u zgradu pored koje prolazite svaki dan... Veselje i sreća! 

   E sad... ostala nam je još zgrada Opštine i Suda,al to su ovi "naši" pa ne znam hoćemo li biti baš tako efikasni! 


Parking mesto sa oznakom za invalide

Svašta nešto — Autor herbi @ 20:40

  

  Poštovani moji čitaoci,obraćam se vama i svim vozačima uopšte! Dođoh na ideju da moj blog iskoristim i ukažem na neke sitnice u svakodnevnom životu osoba sa invaliditetom budući da u mojoj porodici postoji jedna takva,meni veoma draga... To nije jedini razlog,drugi je što sam i sama u svakodnevnom kontaktu sa invalidnim licima ili kako mi to kažemo OSI,jer sam PR jednog udruženja...

  Ovaj put bih skrenula pažnju na jednu jako jednostavnu stvar a veoma bitnu... Parking mesto,znate ono obeleženo sa žutim čikom u invalidskim kolicima... E upravo to mi je danas zapalo za oko.. Iako i sama vozim kola koja imaju nalepnicu i registrovana su na osobu koja može da koristi ovo privilegovano mesto ja ga lično nikad ne koristim,al stvarno nikad! Ni kad je najveća gužva u gradu ni kad ću se zadržati samo 5 minuta... Razlog je vrlo jednostavan... Znam da nekome možda to mesto stvarno treba! Zato molim i vas... Obratite malo pažnje,ako ne zbog tolerancije i zbog onog što to parking mesto predstavlja a onda zbog toga što ako nemate nalepnicu a parkirani ste na označenom parking mestu i naiđe neko kome npr. to mesto po zakonu i pripada on zove "Pauka" i vaša kola odoše pa pa! Naravno sve to bez obzira što se nalazite na parkingu! Eto,nek vam to,ako ne šta drugo,bude dovoljan motiv... Sada su cene kazni za nepravilno parkiranje poprilično visoke pa razmislite.... 


Toplo preporučujem

Svašta nešto — Autor herbi @ 11:30

   Odavno nisam pročitala knjigu naših autora koja je na mene ostavila ovakav utisak...
 Toplo preporučujem knjigu "Doktorova Ljubav" Dragan Dragojlović,ne toliko opštepoznat ali nagrađivan naš pisac iz Beograda. 
  Knjiga za odmor i za razmišljanje.... 

Zemlja Srbija je to!

Svašta nešto — Autor herbi @ 13:24

 
    Po povratku sa proputovanja po zemljama Zapadne Evrope,ali bukvalno proputovanju,mada je krajnji cilj bila Francuska-Pariz,shvatila sam nesto."Munulo" me to baš u onom momentu kada je čika vozač autobusa na relaciji Negotin Pariz Laughing stao posle prelaska jedne jedine granice koja mora da se pređe sa uradnim raspakivanjem prtljaga i pitanjem "Šta ti je to tu?" i rekao "Pauza za WC 20 min".Izađem kao i svi drugi da proteglim noge i malo se ispravim,naravno da sam se sva iskrivila u busu u 24časovnoj vožnji i drmne me realnost pravac u neispavanu facu! Bam! Srbija! Bam! Bam! Bam! Nije baš bilo teško za shvatiti.Odoše sve godine  mukotrpnog rada mojih roditelja na ulivanju ljubavi prema otadžbini i "najlepšoj zemlji na čitavom svetu"! Odoše zajedno sa ne pokošenom travom pored autoputa,odoše sa "baba Serom" i lisnatim wc papirom,odoše sa rupama odnosno džombama na putu! Odoše baj baj! Eh,obuzela me neka tuga,jad... Nije da je ne volim i dalje,volim je svim srcem i dušom,kući je uvek najlepše nego se pitam samo gde smo mi to i gde idemo?! Kad će kod nas ljudi da se smeju na ulici?Kad će da izađe "dizel moda" iz mode? Kad ćemo početi da vodimo računa o onom što nam je od predaka ostavljeno?
 
 
Ne znam iskreno,šta je gore,da li nigde ne maći pa misliti da je kod nas sve extra a da je "zapad truo" ili ići,videti sveta pa se vratiti.... Stvarno ne znam ... 

Pariz

Svašta nešto — Autor herbi @ 21:19

 

Ne mogu a da se ne pohvalim da sam napokon dosla u grad svetlosti tj Pariz .....

 

Danas je prvi dan kako sam tu ali po onome sto sam videla veoma obacavaju ovi naredni dani:))))

Ako bude onako kakva je najava isplatice se mucenje koje sam prezivela u 26 casovnoj voznji autobusom  i cekanje od 2 sata na jednoj jedinoj granici :)

 

eto javicu vam da znate veliki pozdrav direkno iz Pariza.

 


Powered by blog.rs