Ostati svoj

           Namerno nisam htela da napišem post ranije,dok se malo ne stišaju strasti u glavi i srcu.U proteklih nekoliko dana od završetka BO svi pišu samo o tome,stavljaju slike,snimke što na fejsu što na twitiju (twitter) i ja svaki put sve pročitam i pregledam,trudim se da zabeležim u glavi zapažanja ljudi koji su bili učesnici i koji su na kraju krajeva platili da dođu tamo,vide nešto pametno i nauče nešto novo,sretnu se sa dragim im ljudima.Možda je sad pravo vreme da napomenem da je meni ovo bio PRVI put da u čestvujem u ovakvoj vrsti skupa,seminara,nazovimo ga po želji čitalaca.Prvi put i to u ulozi volontera,znači pripala sam grupi ljudi koji su tu da urade deo posla koji im je namenjen i da se potrude da sve proteče u najboljem redu,da svi budu zadovoljni i srećni,da im bude lepo ta dva dana.Iskreno govoreći,po malo sam se plašila zato što je sve to za mene ne poznat teren,ali sam se potrudila i dala 100 posto od sebe da uradim sve što je u mojoj moći da svi budu zadovoljni.To nije ni malo lak posao,mogu slobodno da kažem to sad kad je sve prošlo i stišalo se.

   Posao je,mogu vam reći,proleteo u ta dva dana!Ništa,ali ništa mi nije bilo teško pored toliko pozitivne energije koja je vladala ova dva dana.Na jednom mestu toliko nepoznatih,za mene,ljudi a istovremeno toliko dragih! Još u petak me je uhvatila euforija zahvaljujući Mariji (@drveni advokat ) koja nas je sve zarazila dobrim raspoloženjem i iščekivanjem onoga što tek predstoji.

Kada sam shvatila da se svi ti ljudi poznaju preko Fb ili preko tvitija (volim tako iz milošte da kažem) i da su toliko neposredni,dragi,ispunjeni pozitivnom energijom,zaboravila sam na moju ranjenu nogu (@dadica :) )i na štikle,na umor od prethodne nedelje,ma na sve sam zaboravila!

Nisam stigla da poslušam sva predavanja tada,ali sam ih zato naknadno poslušala i shvatila da to što sam nastavil da blogujem posle pauze i na taj način dajem sebi oduška ima stvarno nekog smisla.

  Shvatila sam takođe i da bih volela da pređem na ozbiljnije blogovanje i bacila se na ideju o sopstvenom blogu,pa krenula da maštam kako ću sve to da uradim i kako će to da izgleda i hoću da znate samo,svečano obećavam evo sad da hoću!

  Iznenadilo me je i to moram priznati,da čak i oni kojima je posao da budu na BO iskreno uživaju u druženju i ćaskanju sa nama koji smo tu iz čiste želje.

  Nisam stučnjak i ne bih da komentarišem kvalitet predavanja i ostalo,jednostavno se ne osećam dovoljno zrelom u blogerskom smislu za tako nešto,jer ima ispred mene još dosta toga da naučim pa tek onda da pričam.To me naravno ne sprečava da se svima zahvalim što su bili sa nama tog vikenda u našem prelepom Novom Sadu i što su mi pružili volju i zalet da i dalje pišem!

   Samo ću na kraju reći i to da je vrhunac moje sreće bio kada sam dobila pohvalu za svoj rad! Ma, ni jedna novčana nagrada nije mogla da zameni reči drage Tatjane (@mooshema),naravno da joj se puno puno puno zahvaljujem na tome! Takođe želim da se zahvalim i mojim "ratnim saborcima" volonterima i Čika Lazi,čoveku koji je na mene ostavio veoma jak utisak finog gospodina i čoveka pravih vrednosti,a mnogi od vas ga verovatno nisu ni primetili,što i jeste njegova draž! 

  Hvala vam svima puno i nadam se da ćemo se družiti i dalje,ovo jeste moj prvi Bo ali ne i poslednji to vam obećavam! 

 

       Stigla sam pre par minuta iz Beograda kući i odmah dok sam još pod utiskom, sela da napišem ovaj post.

 O čemu se radi? Stvar je sledeća,još nekad u Julu mesecu smo konkurisali (kad kažem mi mislim na Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara "Petar Kočić" Titel) na javni poziv za pisanje projekata,objavljen od strane Ministarstva za rad i socijalna pitanja u saradnji sa DILS-om.Projekat koji smo predali ima kao osnovnu zamisao edukaciju OSI (osoba sa invaliditetom) od  koje neće imati koristi samo oni već i članovi njihovih porodica.Edukacija će se vršiti na različite teme,počevši od mogućnosti zapošljavanja OSI pa do toga kako bi mogli da se samo zaposle,i naravno tu će biti i radionice.Da ne bi sve poprimilo jako ozbiljan ton mi ćemo tu uključiti i malo druženja da bi smo postigli efekat zbližavanja među učesnicima,jer realno njima treba da se osećaju prihvaćenim. Da ne dužim dalje priču,ovaj naš predlog projekta je PRIHVAĆEN  i mi smo danas u 11 časova išli da potpišemo ugovor sa gospodinom ministrom.Projekat će trajati 4 meseca. E sad,pošto sam vam ispričala ovaj zvanični deo koji nije ništa manje važan od onoga što sledi želim da kažem još koju,moje zapažanje.

 

   Prvo moram vam reći s obzirom na to da se zgrada Opštine Vračar nalazi u komšiluku Kalenić pijace, bilo je poprilično nezgodno parkirati se,ne znam zašto nam nije omogućen parking na opštinskom parkingu? Mislim da me ne shvatite loše,ipak su u pitanju organizacije osoba sa različitim invaliditetima.

   Sledeće,zgrada Opštine se renovira i što se tiče izgleda svečane sale stvarno nemam zamerke,sve je novo,čisto,sređeno i opremljeno. Međutim, sala je veoma hladna.Shvatam ja da nije grejna sezona i sve to,ali kao što rekoh... Osobe sa invaliditetom nisu baš sve besprekornog zdravlja.

   Zatim,dočekale su nas dve dame iz Ministarstva,rado bih vam rekla njihova imena ali... Nisu se predstavile,e ovo je već propust,jer jednostavno dolazite negde prvi put,to su naši domaćini mislim da je red i da se predstave,zar ne?Ovako,stičete utisak da im baš i nije stalo i da ovo nije sve zbog vas,a trebalo bi da jeste.Ne znam da li da to pripišem uzbuđenju dotičnih dama zbog dolaska gospodina Ministra ili nečemu drugom... Volela bih da se ovo nekako ispravi,ipak zamislite vi dođete kod mene u kuću a ja samo kažem sačekajte i posle vas smestim na vaše mesto. Meni ne bi bilo baš prijatno.Naravno,brojčano ih je bilo dovoljno da sve urade kako treba.

 

  Trudim se da ovo sve ne budu neke pritužbe,već jednostavno moja zapažanja šta bi tu moglo bolje.

  Imam naravno i jednu veliku pohvalu za gospodina Ljaića,koji je došao tačno na vreme i bio više nego ljubazan sa svim potpisnicima projekata,a bilo nas je iz 48 organizacije, i kome nije bilo teško i da malo prošeta do pojedinih predstavnika ako oni nisu bili baš tako hitri da dodju do njega. Nisam politički tip i ne volim da delim ljude po stranačkoj opredeljenosti,možda baš zbog toga ova cela moja priča još više ima težinu.

  Napred pomenute dame neka se malo više ugledaju na  Ministra u čijem ministarstvu rade.

  

  U svakom slučaju hvala za prijem i hvala za šansu da uradimo nešto da bi svi živeli slobodno!