stao posle prelaska jedne jedine granice koja mora da se pređe sa uradnim raspakivanjem prtljaga i pitanjem "Šta ti je to tu?" i rekao "Pauza za WC 20 min".Izađem kao i svi drugi da proteglim noge i malo se ispravim,naravno da sam se sva iskrivila u busu u 24časovnoj vožnji i drmne me realnost pravac u neispavanu facu! Bam! Srbija! Bam! Bam! Bam! Nije baš bilo teško za shvatiti.Odoše sve godine mukotrpnog rada mojih roditelja na ulivanju ljubavi prema otadžbini i "najlepšoj zemlji na čitavom svetu"! Odoše zajedno sa ne pokošenom travom pored autoputa,odoše sa "baba Serom" i lisnatim wc papirom,odoše sa rupama odnosno džombama na putu! Odoše baj baj! Eh,obuzela me neka tuga,jad... Nije da je ne volim i dalje,volim je svim srcem i dušom,kući je uvek najlepše nego se pitam samo gde smo mi to i gde idemo?! Kad će kod nas ljudi da se smeju na ulici?Kad će da izađe "dizel moda" iz mode? Kad ćemo početi da vodimo računa o onom što nam je od predaka ostavljeno?
Ne mogu a da se ne pohvalim da sam napokon dosla u grad svetlosti tj Pariz .....
Danas je prvi dan kako sam tu ali po onome sto sam videla veoma obacavaju ovi naredni dani:))))
Ako bude onako kakva je najava isplatice se mucenje koje sam prezivela u 26 casovnoj voznji autobusom i cekanje od 2 sata na jednoj jedinoj granici :)
eto javicu vam da znate veliki pozdrav direkno iz Pariza.
Razmišljam ja tako nešto pre neki dan... gde bi to čovek mogao da kaže šta misli a da mu niko ne zameri ... Setih se ovog bloga na koji sam zaboravila onog momenta kad su ispiti pritisli :)
Mislim se kako treba živeti život... po čijim pravilima,da li po onim pravilima iz svih mogućih knjiga o samopouzdanju ili po pravilnicima slavnih i poznatih ili po učenjima iz davnina...
Krenem na kaficu pre neki dan... do moje omiljene kafane na reci,da gledam u onu divnu zelenu vodu koja teče i ujedno nosi i moje misli i prepušta tako mesto za neke nove ...uz put sretnem neku devojku znam je iz viđenja i malo zastanem s njom,da se javim malo da proćaskamo,mislim ne može da škodi... A ona,kao iz topa krenu sa svojom životnom pričom,sve niže problem za problemom kao da je na kauču kod psihijatra! Klimam glavom i slušam kao,a u glavi pevam "It a beautiful day... ta ra ra ta ta!" Pokušavam da ne mislim na njene probleme jer posle ovog "neobaveznog " ćaskanja meni će trebati sesija kod psihijatra!
Završi tako ona svoju istoriju,a lepo vratim naočare na nos i pravim se više nikog da ne vidim da ne bih ponovo morala da pevam i klimam... Dođoh do kafane,sednem za "moj" sto naručim duplu tursku i taman krenem da gledam u vodu tek neke tu komšinice počeše sa teškim temama za jutranje časove... Nikako nije opuštajuće kad nemaš čime da se zabaviš pa hteo ne hteo moraš da slušaš,a čak šta više nisi ni u kakvoj vezi sa njima! Al ajd! Uzmem novine da prelistam,reko možda ima nešto onako osvežavajuće,odmarajuće pa pobogu avgust je mesec i vreme je godišnjih! (Mada je moj godišnji ove godine pomeren na do daljnjeg!) Nema šanse,svaki članak je il poskupljenje il neko hapšenje il ovaj reko ovo a onaj reko ovome nešto i tako u krug! Vidim ja već svoje dobro jutro... Opet počnem da pevam "It a beautiful day... " ne pali više! Pretvorio se u day za razmišljanje sad je već kasno lampica u mozgu se upalila na jarko crveno i krenula da treperi kao luda!
Od opuštanja ama baš ništa! I šta ću onda,krenem i ja da razmišljam o problemima na poslu,u kući,na fakultetu ... ode moj prelepi dan ravno na psihijatrijski krevet i to ne besplatno kao kod poznanice već za debelu cifru zvanu "Beautiful day!"
Jel vam se desilo nekada u životu da se ohladite?! Ne mislim od neke veze,ljubavi,posla?
Već mislim od svega jednostavno da vam postane ravno sve do mora:) Meni jeste,baš ovih dana!Taman sam mislila da ne mogu više da se brinem oko svega,da ljudi jednostavno ne primećuju koliko se kidam oko svega i svačega,da sam preopterećena i da ću svaki čas pući kad ono legneš da spavaš i sutra ništa... Apsolutno ništa! Hladna kao led! Extra! Valjda više mozak i živci nisu mogli da podnesu ni informacije ni napetost! I onda lepo ustaneš skuvaš sebi kaficu,neka lagana muzikica i shvatiš da si se jednostavno nervirao ni za šta! Organizacija to je ključna reč u ovom momentu! Parče papira i olovka! Veliko parče papira,ali baš veliko. S jedne strane bitni ljudi koji su za vas uvek bili tu i u vašim najtežim momentima života. Tako! Kratak spisak moram reći.Svega par! Onda s druge strane svi ostali. Problemi hitni i bitni za rešavanje s one strane gde i dragi ljudi.Oni što mogu da čekaju s druge strane. Hitne obaveze isto tako.Kako da uštediš vreme? Skoncentrišeš se i napraviš dobru sistematizaciju. Ovima mogu da trpim da budu sebični ponekada i da misle samo na sebe,ovima ne mogu. Ovima dugujem mnogo ( naravno ne finansijski) ovima ne dugujem baš toliko. Super! Sad znam gde sam i odakle da počnem. Ljudi shvatite koliko date toliko se vraća. To svima pričam već sto godina al nekako ljudi ne kontaju. Uh bre! Ajde malo manje da se ja trošim a? Malo da ja budem sebična? Šta niste navikli? E pa žao mi je :) nisam ni ja, al mnogo mi se ovo sviđa :)))
Svaki kraj godine dodje kao vreme za sabiranje,oduzimanje,mnozenje i deljenje...Kako onoga sto smo uradili tokom godine tako i novaca koje planiramo da potrosimo na kojekakve shoppinge!Sreci nigde kraja kad krenemo da haramo po buticima u nadi da cemo pronaci savrseni komad za savrseno vece ... ili nervozi!? Nisam sigurna,nekako ja pocnem puna zadovoljstva i srece i kako vreme prolazi pocinjem sve vise da se nerviram! Mozda sam ja samo nervozna osoba :))) Sve u svemu evo jos dva dana i eto nam Nove Godine... Iskreno sa nestrpljenjem je ocekujem,mislim svesna sam da nece 01.01.2010. sve postati drugacije al nekako mogu se bar nadati.Nada umire poslednja:) Neka bude za dve nijanse bolja od ove i bice odlicna! Da kad krenem kao sada da se sabiram bar imam sta da mnozim,oduzimam,delim cemu da se smejem i zbog cega da placem... Neka bude protkana dogadjima i lepim i onim drugim,jer to je zivot zar ne?! Sto bi rekli ovi stariji,mudriji nek bude zdravlja a ostalo cemo lako...
Svima vama koji posecujete ove strane zelim sve naj naj naj!Prvo zdravlja,ljubavi i srece a ostalo... pa snadjite se!Dragi blogeri uzivajte i dalje u nasem virtualnom mestu da relaksaciju i odmor!
SRECNA VAM NOVA 2010!!!
Dunja: “…jako me je iznervirao,necu da ga vidim veceras! Ej,a jel ja ne volim da vas tri dodjete da najzad vidite moju novu sobu?”
Lara: “joj,pa ne znam,jel nije malo kasno?”
Dunja: “kakvi kasno! A i prehladjena sam malo,a znas sta je najbolji lek?!”
Dunja i Lara: “kuvano vino!!!”
Lara: “sad cu da vidim sta kazu Dora i Jana!”
“Dunja je zavrsila renoviranje sobe! Dolazim po vas za 20-ak minuta,idemo do nje!”
…Evo nas sve cetiri u Dunjinoj staroj sobi,obucenoj u novo “runo”! Dominira crvena boja…sto nas podseca na bordel…ali lepo je J
Dunja je prigusila svetlo,posluzila nas vrelim soljama kuvanog crnog vina,i kao iz vedra neba,pocinje prica…
“Secate se kako smo se upoznale i pocele druzenje?”
……..
Hmmm….da….
To je bilo,sada vec davnog leta 2000.
Posto smo zavrsile razred sa odlicnim uspehom,roditelji nas salju na nagradno letovanje,u Sutomore,u lepu kucicu sa apartmanima. Naravno,nasoj sreci nema kraja,i skroz smo euforicne! Same na moru,to ce biti pravi provod! Spakovanih kofera,stizemo na stanicu kad tamo….drmam laktom Laru i mrmljam kroz zube “jaaao vidi ove dve” (Dunja i Jana)
Lara odgovara “ma sjajno,nadam se da ne idu u Sutomore! Nikako mi se ne dopadaju,a i cula sam svakakve price po selu o njima!” –naravno kao i u svakom manjem mestu,svi se poznaju pa tako nasi roditelji prilaze njihovim da se pozdrave i saznajemo uskoro-Dunja i Jana ne da idu u Sutomore,nego ce odsesti u apartmanu do naseg! Nas dve uopste nismo odusevljene,ali i dalje ne damo da nam ista pokvari ni ovaj sam pocetak letovanja!
A onda,ulazimo u nas kupe…hehe…I kupe delimo sa njima! Ma sjajno!
Gledamo se ispod obrva i niko ne progovara. Ja se samo sa Larom “domundjavam” a i njih dve nesto mrmljaju medjusobno. Medjutim,Put do Sutomora i nije bas tako kratak,pa smo neminovno morale da pocnemo neku pricu sve cetiri zajedno. Na prvoj pauzi Lara i ja komentarisemo da i nisu tako lose,cak su i simpaticne,Dora je mrgud,ali voli da se nasali,a Jana odvaljuje neprestalno!
I tako nekako stignemo do Sutomora….odemo zajedno taxijem do smestaja…dobijemo sobu pored sobe… Deset dana delimo sve moguce,sminku,nakit… Izlazimo zajedno,zajedno idemo na plazu…podelimo neke tajne… patimo za morskim “ljubavima”….
Dunja: “e ali ja kada sam vas dve videla onda na stanici…iju! Uzasa”
Jana: “pa cuj,ja sam rekla Dunji-vidi ove dve majke ti!”
Lara: “mislis da je kod nas dve bilo drugacije! Mislim vas dve sa nama na moru…bljak!”
Dora: “ko bi rekao…”
Dunja: “ej,a volim vas najvise na svetu!”
Sve cetiri zacvilimo,I brzo se zagrlimo,pri tom popadamo na pod…Stvarno vas volim!
Sneg... sneg... sneg...
Evo je već kraj novembra meseca a snega ni od korova... Zima još nije zvanično stigla ali po meni je već uveliko vreme da padne sneg.Ne,nisam ja ljubitelj zime,ali stvarno ne volim ni ove tmurne kišne dane a ne volim ni sunce kad mu vreme nije... Nedostaju mi jutra protkana belinom i mirisom mraza...
Zima i sneg me asociraju na toplinu kuće,na sankanje,druženje....
Vremenom je skijanje zamenilo sankanje a toplina kuće je zamenjena toplinom stana ili doma u zavisnosti od perioda života,ali opet druženje je ostalo tu.
Obožavam kada se skupimo u stanu prijatelja koji su opšte poznati po tome da vole da prave sedeljke i okupljaju ljude oko sebe,nazvaćemo ih ovde Ćusići, i kada se dohvatimo kuhinje koja je kao stvorena za brčkanje svakakvih đakonija pravih onih zimskih...
Ćusići: "Predji preko na kafu,povedi i društvo hoćeš?!"
Te nedelje su kod mene odsele moje drage drugarice Jana,Dunja i Lara imale su nekih obaveza u velikom gradu pa smo svaki dan pravile pižama partije i uživale u društvu,u poslednjih nekoliko nedelja nismo imale prilike da se baš često družimo...
"Ok,evo nas za 5 min" bukvalno sam urlala sa terase preko dvorišta zgrade.
"Drage moje,spremajte se,Ćusići nas zovu na kafu,osećam da kuju neke paklene planove" 
Aha,pet minuta za nas četiri da se spremimo kako da ne! Vidim već potrajaće to malo duže!
Zvrrrrrrr! Bukvalno sam legla na zvonce,znam da im treba vremena da reaguju!
Gospođa Ćusić otvara (brza napomena: njih dvoje su u srećnoj zajednici već nekih devet godina,skladniji par koji je više posvećen svojoj sreći i zadovoljstvu onog drugog nisam još upoznala,jednostavno kada ste sa njima to postaje zarazno,prosto vas oplemenjuju i čine boljim nego što jeste.Veoma je jednostavno družiti se sa njima i zavoleti ih.Ja ih poznajem neke dve godine a imam utisak kao da se znamo oduvek.)
"Već sam pomislila da ste se udavile u kadi,izgubile ili da vas je neko kidnapovao! Hihihi! Mada ne znam šta bi radio sa vas četiri bilo bi mu mnogo "
"Sorry što kasnimo draga ali znaš kako je kad se mi spremamo!"
"Upadajte,čekamo vas."
Posedasmo nas četiri,kao kod svoje kuće,tamo je jednostavno takva atmosfera.Izvališ se,dobiješ kafu sok i uvek nešto za grickanje...Zabava može da počne.Prvo smo obradili sve aktuelne teme:ko,šta,kako,s kim i tako dalje pa dodjosmo do glavnog: PAKLENI PLAN
Nekad pre sto godina (ili koja godina pre toga) Ćusići su imali ideju da upoznaju svog kuma Eminentnog sa Larom.Moram priznati da mi se to uopšte nije dopalo,puno je razloga,neki od njih su Eminentni je švaler na veliko i znam niz njegovih ljubavnih dogodovština i ne želim da Lara bude akter ni jedne slične, osim toga ona je jedno pravo žensko-dama i osetljiva je baš na takve,što dođe da dva minusa nikako ne daju plus.Naravno kao i u većini slučajeva mene ama baš ništa ne pita. Ćusići su me uhvatili ne spremnu i pitali Laru direkno sad pred svima
"Znaš,nas dvoje imamo jednog divnog kuma koji se interesuje za tebe i voleo bi da te upozna ,paaaa smo eto smislili da vas večeras upoznamo!"
Alarm u mojoj glavi je zvrčao kao na kolima u punom jeku kada sam čula
"Oooo,pa može,ali da ne bude neka providna varijanta upoznavanja."
Gotovo,već je pristala.Šta sad da kažem, ma ništa! Najbolje da ćutim!Možda da pokušam samo da je na vreme upozorim kakvo je stanje ili najbolje da držim usta zatvorena,pa šta bude biće!
Želela sam da čujem šta dalje
"Vidim da ste nešto već smislili.Želim da čujem šta i kako,jel to ok?"
"Naravno draga,keze se oboje,to je ok.Evo sve ćemo sad polako da dogovorimo"
Dok oni ugovaraju večerašnje druženje zajedno sa pečenjem plačinaka,krompirskih pola uz dodatak kiselog kupusa,slanine i kajmaka meni se čini da napolju šušti nešto... Izlazim na terasu i vidim da promiču prve pahulje! Mojoj sreći nema kraja!
Više ih skoro i ne čujem...koncentrišem se da na svetlosti uličnih svetiljki razaznam kolike su pahulje hoće li potrajati dovoljno dugo da u njima uživam ja i da uživaju svi oni klinci koji će jurnuti sa sankama ujutru...
Čujem da me zovu.
"Halo,da li si normalna,uđi unutra smrznućeš se!"
Ne,želim još malo da uživam,osećaj je stvarno divan.Jana izlazi napolje po mene i bukvalno me uvlači unutra "Luda ženo,razbolećeš se!"
Smeškam se, oni me gledaju kao da sam pala s Marsa!
"Pada sneg vi lude žene! Sorry Ćusiću na tebe sam zaboravila"
"Dobro draga,dobro.Svi se radujemo." Dunja me jedina razume znam,i ona voli sneg koliko i ja!
"Slušaj sada plan za večeras: zvali smo zeku i medu,zvali smo kuma i jednog i drugog sa gospođom i juniorom-mada sumnjam da će oni doći,zvali smo Ćusića juniora,naravno bez Guze ništa ne može da prodje,mislim da su to svi,jel da dragi? Klima glavom,znači da.Smislili smo uobičajen meni znaš već kako ide,a sad glavno pitanje da li ćeš ti peći police?Jel da hoćeš? Jel da? Znaš da ja ne znam tako dobro kao ti."
"Znaš kako da me zamoliš i da mi ne bude teško,naravno da hoću" verujte pekla je jednom gospođa Ćusić pa su izašle malo više ugljenisane iz rerne,a to baš i ne želimo da jedemo.
Sve je dogovoreno,idemo samo da se spremimo i stižemo.Ništa mi nije teško napolju je sneg!
Dosadna sam jel da?!
Posle napornog spremanja nas četiri upadamo kod Ćusića u stan!Društvo je već okupljeno samo nas čekaju,uh znači opet kasnimo,hm mislim da će večera sve rešiti
Zavlačim se u kuhinju i počinjemo sa pripremama,polako jela se ređaju jedna za drugim na stolu..Sve je stvarno predivno,devojke se smenjuju u kuhinji a muški deo se trudi da ne bude previše onih nezgodnih pauza kada se ljudi baš ne poznaju.
Skoro pa smo gotovi.Još samo da vidimo šta je sa policama (neki drugi put će biti i recept za njih)
Sve je spremno,navalite narode!Svi su se stvorili brzinom svetlosti za stolom,zadovoljni izborom jela i svim ostalim.
Volim da posmatram ljude za stolom, to me nekako uvek obraduje.Srećni su i počinju da se šale na svačiji račun,niko se ne ljuti,svi prihvataju.Stvarno je lepo biti okružen ovakvim ljudima.Polako prelazimo na dogodovštine iz prošlosti i sad je atmosfera već došla do vrhunca,suze nam cure od smeha...Vidim da Lara i Eminentni nalaze neki zajednički jezik i opuštaju se jedno pored drugog,pa dobro možda sam i pogrešila...Sve je tako toplo i drago... Još i napolju pada sneg...
Avanturizam,adrenalin koji osećamo kada krenemo nekim nepoznatim putem,osećaj da srce brže kuca a u stomaku "kuva", oduvek sam to volela! Samo malo je potrebno da me pokrene i eto me već jednom nogom u kolima,telefon u ruci,koferi u gepeku,auto karta,dokumenta i novac. Moj otac ima običaj da kaže "Ponesi pare i dokumenta sve ostalo možeš kupiti".Mašem mojima iz kola i krećem... Hm,prvo po Laru,samo da je zvcnem da vidim da li je spremna ili ću na benzinsku...
Dora :"Dragaaaaaa!!! Ja sam krenula,jesi li spakovala svoje prnjice?"
Lara : "Hej mačkice!Evo sad sam zakopčala kofer!Moram odmah nešto da ti kažem!Nemoj slučajno da si galamila na mene! Sve što sam ponela baš mi stvarno treba!"
Dora: "Ok,draga verujem ti ali znaš da ostajemo samo dva dana?! Znaš čula sam se sa Milanom i spavaćemo kod njega u kući na selu.Jel ti to ok?"
Lara : "Naravno,kako god tebi odgovara"
Dora: "Izlazi napolje i iznesi tovar stiiiižeeem!"
E tako,sad kada smo se potovarile nekako u mog Herbija (tako zovem svoja kola) možemo da krenemo na putešestvije koje ima i jedan jako važan cilj... O tome ćemo kasnije...
Zanima vas sigurno gde smo se to nas dve damice uputile? U Bijeljinu! Imamo i dobar razlog ali prvo malo o samom putu...
Obe smo vozači pa je u startu pao dogovor da ćemo naizmenično voziti do Bijeljine s tim da ću ja započetii da vozim preko carinskog prelaza a ostalo nije bitno.Od nas do tamo ima otprilike nekih 160 km,to i nije tako puno ali ako se uzme u obzir da nas dve skoro pa nemamo pojma o putu koji nas očekuje onda i nije mala stvar.Nakupovale smo grickalica,napravile sendviče i opremile se u svakom pogledu. Još jednom da proverimo dokumente i zeleni karto,ok sve je tu! Vežite se sad definitivno polećemo!
Mesec je Jul i stvarno je toplo,klime u Herbiju nema ali to ništa nije veliki problem,adrenalin nas drži i uz Iriški venac vozimo bez većih problema.Stvarno brzo prolazi vreme kada ćaskaš i voziš..
Još malo i uključujemo se na auto put Beograd-Zagreb i to je sada već uživanje!
Okolina je stvarno prelepa,na poljima različite boje kukuruza koji se zeleni,pšenica već poprima zlatni sjaj... Pratimo putokaze,pokušavamo da pronađemo OMV pumpu jer znamo da tamo imaju fantastičnu kafu a predah bi nam dobrodošao.
E tako!Krećemo dalje,nema još puno do cilja mada nas čekaju carine i granice i čuda... Kada ljubazna gospoda carinici budu videli tonu stvari koju nosimo sa sobom mislim da im neće biti baš dobro 
ima odmah da postanemo sumnjive hehehe!
Iz prvog puta smo potrefile isključenje,sad već možemo i da se hvalimo kako smo pametne 
Carinici nas za divno čudo nisu ni pogledali,verovatno zato što je Herbiju probušen auspuh (nikako da odem kod majstora) pa ne mogu da podnesu tu buku.Ponekad je dobro biti bučan
Napokon vidimo tablu BIJELJINA! Yes! Već smo obe opijene od toplote i stvarno želimo da se izvrnemo negde u fine udobne stolice i popijemo nešto osvežavajuće!Nije da ne volimo da putujemo zajedno,volimo.To su oni momenti koji zbližavaju ljude, u autu ste,mnogo kilometara je pred vama i šta drugo da radite nego da pričate,o svemu i svačemu što vam padne na pamet.
Milan nas čeka u centru! Samo što ni jedna od nas dve nema blage veze gde je centar!Telefon se usijao od instrukcija,ja vozim Lara izigrava GPS:
"Levo,pa sad pravo dok se ne pojavi neki veliki parking pa tu desno!"
Uh,pokušavam malo da osmotrim grad,stvarno je lepo.Bila sam nekada davno tu,pre nekih pet,šest godina ali sve se promenilo...Gradić je postao pravi grad,nove škole,fakulteti ih!Razvija se brzinom svetlosti kaže Milan!
Seli smo u neku ćevabdžinicu.Nismo baš preterano gladne ali uvek sam se držala toga da ćevapi u Bosni nisu isti kao kod nas!Upravo zbog toga,želim odmah 10 s lukom!Čak mi se i Milan i Lara pridružuju (Lara ne podnosi luk,ali Bosna je čudo,sve menja)
Dora :"Da li možemo sada da se dogovorimo kako i kuda sve danas imamo i koje su tvoje obaveze Milane?"
Milan: "Uzeo sam slobodan dan danas,da možemo da uživamo.Želeo bih da vas povedem u etno selo i na Drinu.Sve ostalo je prema vašim željama"
Milan je moj bivši docimer iz doma, jedan od retkih ljudi sa kojima sam se ja posvađala,doduše samo jednom i nakda više.Od tada smo prihvatili da smo jako tvrdoglavi oboje i posle nije bilo nikakvih problema.
Hm,mislim da je sada pravo vreme da vam kažem najbitniji razlog našeg dolaska.Došle smo da preuzmemo Arnija! Arni je moj pas,bolje da kažem tek će biti.Onje Zlatni retriver koga ću dobiti na poklon od tetke.Iz Banja Luke do Bijeljine treba da ga doveze moja sestra i njen momak a ja da ga dopremim kući.Inače,moja ljubav prema životinjama je neograničena,pogotovo prema psima.Arni je od tada postao centralni deo mog života,njega je jednostavno nemoguće ne voleti.
Dogovor je brzo pao,samo... Sitnica,beba Arni kako smo ga nazvali imao je tada dva meseca i baš i nije navikao na nas... Moram napomenuti još i to da sam ja damica obukla suknju i to ne bilo kakvu već belu.Tipično za mene da ne planiram i ne razmišljam unapred...Reći ću samo još i to da je negde na pola našeg gostovanja u Bijeljini pala i kiša, a beba Arni ili sad već poznatiji kao Bubica obooooožaaaavaaaa da ide preko barica i uopšte vodu!
Krenuli smo u Etno selo Stanišić.Ne mogu da vam prenesem rečima tu lepotu... Jednostavno morate da odete! Jedna porodica da toliko uloži štosredstava što srca i duše,to je predivno.Osećate da su posvećeni tom mestu od momenta kad kročite tamo.
Posle Etno sela bez obzira na to što smo bili blatnjavi od Bebe Arnija i mokri od kiše,morali smo da odemo i na Drinu.Milan je rekao da je domaća kafa tj. turska tamo najbolja i služe je sa pravim orahovim ratlukom! Ko može tome da odoli?
Mir,tišina i spokoj koji vladaju tamo su predivni...Pogotovo kad vas umor savlada.Toliko lepote za jedan dan! Moja kuca se sklupčala pored naših nogu i zaspala kao prava beba,izmoren od trčkaranja.
Lara i ja smo u glas rekle "Kako bih mogla da se preselim ovamo,odmah!"
Milan nam se od srca nasmejao. "Toliko dugo vas zovem da dođete i da ne bi ovog malog čuda ko zna i kada bi došle."
Obe smo pogledale u Bebu Arnija i nasmešile se,otvorio je lopov jendno oko,kao da zna da o njemu pričamo.Ma,oproštene su mu već tada blatnjave fleke na mojoj beloj suknji!
Savršen uvod u ono što želim da vam kažem ovaj put! Ne znam da li sam nekada do sada spominjala da naša Princezica poseduje jedan divan divan salaš! E sada ne znam koliko ljudi je imalo priliku da ikada ode na salaš,nema veze da li je u pitanju neki komercijalni(mislim kafana-salaš) ili privatni neki ali ja sam prosto opsednuta ovim Princezicinim!
Salaš je inače divno mesto za opuštanje od gužve,posla,škripe guma i izduvnih gasova i grada u svakom pogledu ali čovek da bi znao šta sve jedan salaš pruža mora prvo da ode na neki!
Vidite naše društvo je veliki poštovalac salaša!Na ovom nazovimo ga Zelenom salašu svašta zna da se dešava!
Evo baš tako pre par dana nekako spontano okupilo se društvo na istom! Mislio bi čovek da bez muzike i ostalih pratećih đakonija ne može da se uživa! Baš naprotiv!Neki gosti su navratili u naš kraj i gde drugo ih povesti da se malo opuste nego na salaš!
Zvrrrrrrrr
opet taj telefon!Sama za sebe govori Dunja! Ko li je sada i šta hoće!
"Da,reci brzo šta imaš i ne gnjavi"
"Hm,draga čini mi se da si opet ustala na levu nogu" Jana je
"Izvini a ko ti je rekao da sam uopšte ustala?!"
"Paaaa.... ako nisi sada je idealna prilika da te tvoje duge noge lagano spustiš van kreveta ustaneš,skuvaš kafu i brzo brzo se spremiš"
kako samo zna da bude dosaaaadnaa!!!!
"Ajde molim te daj mi jedan dobar razlog i odmah ću!"
"Vidi srce,neću da budem gnjavatorka!Evo dolaze mi neki gosti i stvarno ne znam šta ću sa njima mislim gde da ih vodim i to,pa sam se čula sa Princezicom i on je voljan da ih ugosti,pogodi gde? pa naravno na Zelenom!"
"Ok,ali još uvek ne kontam kakve to veze ima samnom?!"
"oh,pa svi će da dođu!Ne misliš valjda da sam ja sposobna ceo dan sama da ih zabavljam! S obzirom da svi dolaze naravno dolaziš i ti!Tvoj britak um mi je preko neophodan!Kad ja padnem u onu ljuljašku šta misliš ko će da ih zabavlja?!"
"ok,shvatam.Ništa ajde vi idite a ja ću doći mojom belom lađom (njena kola)"
"Znala sam da ćeš pristati.Ljubim te i vidimo se!"
I tako jedan po jedan telefonski zvrrr i svi će biti na okupu.
E sada, na salaš se ide uvek sa tri stvari:
1.krema protiv komaraca-bez toga ne može da se opstane posle četiri sata posle podne
2. meso i kukuruzi.Meso za roštilj a kukuruzi za kuvanje,mislim ne može se ceo dan biti bez hrane
3.nešto za piti,u zavisnosti od prilike
Sve ostalo šta se seti ko on ponese!i da tamo nema dometa za bilo kog operatera mobilne telefonije!Yes! Morate priznati pravi pravcati odmor!
S obzirom da nije samo odeš budeš i posle se pokupiš i odeš kući i ostaviš sve Princezici da sklanja mi se uvek dogovorimo da onaj ko ostane poslednji pomaže u sklanjanju,a ovako kad treba neka radna akcija da se sprovede pa naravno da smo svi tu!
Brzo se organizujemo ko će ići kolima i šta će da ponese... Da,zaboravila sam da kažem da do salaša od našeg mesta ima nekih 6-7 km,može da se ide i peške i mi to ponekad i radimo (na primer kada pada kiša) i da je put jednim delom asfaltni a jednim delom je zemlja.
Možda bolje da detaljnije opišem... Ovako put od sela do tamo je uz obalu reke Tise i jedan deo puta je Dolma kako mi to zovemo odnosno nasip koji služi da brani od popvlava, us put vam pretrčavaju zečevi,srne,fazani ako baš nekada imate sreće možda vidite i neku divlju svinju... sa druge strane su njive!zamislite koja je to lepota kada u leto na njivama budu posejani pšenica,kukuruz,suncokret... milina vas obuzima...mi obično otvorimo prozore i vozimo polako,nešto čavrljamo ili jednostavno uživamo u lepoti!
E kada dođete do pumpe-bela kuća na kraju sveta :) onda tek nastaju dogodovštine jer treba polako da se vozi i da se vodi računa o putu koji zna da bude veoma nezgodan ako je slučajno neki traktor prošao i ostavio rupe.No,dobro bitno je da se nekako stigne!
Stižemo napokon... Vidim da su tamo već njih par i da su počele pripreme za roštiljanje.Najviše volim kada se svi okupe i onda u miru sedimo i prepričavamo događaje a srećom ima ih uvek i raznih! Ponekada se priča o izlascima,ponekad o lovu,nekada utonemo u duboke filozofije života a nekada jednostavno Tviti donese harmoniku pa se zezamo,sviramo i pevamo i uživamo... Nemate pojma šta propuštate ako to nikada niste okusili!!!
Ne znam da li sam pre spominjala ali Princezica je član "Medne mafije" odnosno čovek je pčelar!To i nije tako bitno osim zbog jedne stvari koja se zove Princezicina dum bum rakija sa medom!Možda ste već shvatili ali naše društvo voli dobru čašicu,ne da se preteruje ali po nekada i sa po nekim ...ova posebna rakija se čuva za posebne prilike i stvarno je posebnog šmeka i kvaliteta! Vidite šta su sve domaći proizvodi!Mi ga nagovaramo da je izdvoji kao brend i sa njom izađe na neko tržište gde bi pravi ljudi to cenili ali on se sve nešto nećka,kao to je lek a na leku ne valja zarađivati! Čuj lek!Kaže on da je to lek za srce i dušu!
Ja kažem da je Zeleni salaš lek za sve!I za nesanicu-kad se uvalite u mrežu odmah vam se prispava i za nervozu-ko može biti nervozana kad se čuje samo poneka ptičica i trava kako šušti na vetru i za sve ostale bolesti verujte svi smo zdravi ko drenovi!
Eto pa sad vi sami procenite jel treba posetiti bar ponekada neki salaš.Ja mislim da treba i u potpunosti shavatam silne pesme koje su im posvećene
Hej salaši hej salaši...
Powered by blog.rs
