Ostati svoj

 

    Po povratku sa proputovanja po zemljama Zapadne Evrope,ali bukvalno proputovanju,mada je krajnji cilj bila Francuska-Pariz,shvatila sam nesto."Munulo" me to baš u onom momentu kada je čika vozač autobusa na relaciji Negotin Pariz  stao posle prelaska jedne jedine granice koja mora da se pređe sa uradnim raspakivanjem prtljaga i pitanjem "Šta ti je to tu?" i rekao "Pauza za WC 20 min".Izađem kao i svi drugi da proteglim noge i malo se ispravim,naravno da sam se sva iskrivila u busu u 24časovnoj vožnji i drmne me realnost pravac u neispavanu facu! Bam! Srbija! Bam! Bam! Bam! Nije baš bilo teško za shvatiti.Odoše sve godine  mukotrpnog rada mojih roditelja na ulivanju ljubavi prema otadžbini i "najlepšoj zemlji na čitavom svetu"! Odoše zajedno sa ne pokošenom travom pored autoputa,odoše sa "baba Serom" i lisnatim wc papirom,odoše sa rupama odnosno džombama na putu! Odoše baj baj! Eh,obuzela me neka tuga,jad... Nije da je ne volim i dalje,volim je svim srcem i dušom,kući je uvek najlepše nego se pitam samo gde smo mi to i gde idemo?! Kad će kod nas ljudi da se smeju na ulici?Kad će da izađe "dizel moda" iz mode? Kad ćemo početi da vodimo računa o onom što nam je od predaka ostavljeno?

 

 

Ne znam iskreno,šta je gore,da li nigde ne maći pa misliti da je kod nas sve extra a da je "zapad truo" ili ići,videti sveta pa se vratiti.... Stvarno ne znam ...