Ostati svoj

Novogodišnje odluke

Svašta nešto — Autor herbi @ 20:07

 

         Prvi je Januar,odluke je trebalo doneti još pre Novogodišnje večeri,ali ja nisam htela da mislim o tome šta me čeka,već da se prepustim i uživam u odmoru ....

 Sada je počela ova 2011.godina za koju kažu da će biti jedna od najtežih u prethonih ne znam ni ja koliko... Ja neću da bude tako i neću da dozvolim da bude tako...Biće onako kako budem želela ja to pouzdano znam.Nema šanse da progutam te fore kao biće kako biti mora i slično.Držim se toga da sami utičemo na svoj život,pa samim tim evo i mojih odluka za ovu godinu:

 

      - Želim da budem bolji čovek,bolja sestra,kćerka,prijateljica...

      - Želim da imam više posla nego u prethodnoj godini,te ću se truditi da tako i bude,

      - Biću opuštenija,komunikativnija,vrednija,tačnija i preciznija,

      - Biću mudrija,pametnija,tolerantnija,promišljenija.

      - Biću veselija,

      - Lakše ću određivati svoje ciljeve i bolje ću se fokusirati na njih,

      - Biću manje plašljiva,manje zavidna,manje lenja,manje ljubomorna,

      - Suočavaću se sa problemima brže i lakše i spremnije,

      - DIPLOMIRAĆU

      - Biću jasnija u svojim zahtevima i bolja u ispunjavanju istih.

 

  Imam ja još odluka ali bojim se ako ih sve napišem neću uspeti da ih ispunim,ako i od ovih ispunim 50 % u potpunosti biću prezadovoljna.

 Nadam se da i vi imate svoje odluke i da neće potrajati do 6.Januara Laughing

 U svakom slučaju,izveštavaću vas kako napredujem!

 Vama svima želim da budete srećniji  i zadovoljniji nego prethodne,da se radujete sitnicama i svakog dana bar po 10 minuta uživate u stvarima koje vas ispunjavaju .

  SREĆNA VAM NOVA 2011.Kiss 

 

 

 

      

 


Mojoj majci

Svašta nešto — Autor herbi @ 20:46

    Ovo je post za moju majku,za jednu divnu ženu,za borca.
 
 Želim da joj se javno zahvalim za sve sto je ikada uradila za mene i nasu porodicu.Danas joj je rođendan, pedesetpeti po redu, a i dalje se raduje životu,ljudima i sitnicama kao da ima 15.
  
 Volela bih da njena snaga pređe na mene,volela bih da je to što će da mi ostavi u nasledstvo.
 Ne poznajem nikoga osim nje ko se i dalje iskreno od srca i kao malo dete raduje sitnicama,kao što se raduje ona.Ne poznajem osobu od pedeset i pet godina osim nje  koja skakuće od sreće kada za rođendan dobije čokoladu i jednostavan poklon.Ne poznajem nikoga ko toliko nesebično daje i ko ne očekuje ništa za uzvrat,osim nje.
Ne poznajem nikoga osim nje  ko je u stanju da sve oprosti i zaboravi,ali iskreno bez trunke pretvaranja i zlobe.
 Ne zato što je moja majka,već zato što je takav čovek,zato što je bila uz mene uvek i što je znala i pre mene šta mi godi i šta mi treba,i to ne samo pre mene već pre svih nas.
 Zato što je znala da nas usmeri,zato što je znala da od nas napravi ljude i zato što je znala da nas oblikuje da verujemo u prave vrednosti i dobrotu čoveka,zato je volim još više.
 Zato što je svesna svojih i mojih mana i zato što zna kako da na kraj izađe sa tim,zato što uvek ima strpljenja,zato je volim još više.
 A nije da nije propatila i mučila se u životu.Osetila je na svojim leđima svakakve muke.
Uvek se žrtvovala i uvek je bila ne samo vrat porodice već veoma često i glava i vrat i celo telo.
 Stvarno je najbolja i to ne zato što je moja.
 
 Mama želim da još bar 55 rođendana proslaviš sa mnom.Volim te puno. 
 

Slobodna tema

Svašta nešto — Autor herbi @ 12:31

 
            Danas sam baš u fazonu pisanja na slobodnu temu... Može mi se ovo je moje parče neta,može mi se jer ja pišem a nek čita ko hoće!Ko neće baš i ne mora,nek preskoči.
  Mislim da sam pozitivan čovek,a kao takva trudim se da podelim svoju pozitivnost sa drugima.U svakoj nevolji i lošem dešavanju trudim se da izvučem nešto pozitivno,trudim se da naučim lekciju.Nekad mi se desi da skliznem,da krenem pogrešnim putem i šta se dešava tada? Pitam ja vas sve koji ćete čitati ovo što žvrljam.
  Odgovor je sledeći,da se ne mučite previše,jer bi mogli realno da razmišljate par sati i više dana...Dešava se da nema tih pozitivnih misli i energije koje ja upućujem drugima da se vrate.Pitam se gde su nestali?Pitam se da li drugi primaju to što ja šaljem?Pitam se ko će mene da pridrži po ovom vremenu da ne skliznem duboko?
  Mislila sam da sam našla jaku mušku ruku voljnu da me pridrži.Nisam ja neka njanjava žena koja se stalno nešto kmezi i izvoljeva.Nisam i nikada neću biti.Možda je to moja greška.Možda treba da postanem.
  Mislila sam da napokon mogu da se opustim i uživam u tome da budem zaljubljena i sretna.Mislila sam da je svestan šta ima pored sebe.
  E pa,da vam kažem loše sam mislila.
  Nema ga.Prvi problem,prva svađa,prva moja nesigurnosta od njega samo ostade po koja poruka u telefonu.
  Neka,nije mi žao.Nemojte pogrešno da razumete,ne žalim ja za njim.Nikako.Ja žalim za vremenom koje sam potrošila uzalud,ja žalim što sam dopustila da mi zamaže oči slatkim rečima.Žalim što sam mislila da sam ovaj put dobro procenila.
  Neću dalje da žalim.
  Dosta je.
 
 A možda samo želim da vam kažem da uvek ima za nečim da se žali ako želite.Možda želim samo da vam kažem da uzalud trošim energiju misleći o tome šta je bilo.
  Ipak,možda samo želim nešto da kažem,makar šta,samo da kažem.
  Ne znam. 

Alo bre roditelji!

Svašta nešto — Autor herbi @ 16:09

   Pre neki dan stojim u redu i slusam dve gospođe kako pričaju o problematici drage im dece.
Problematika je sledeća:
 
 deca su u nekim godinama između 25 i 30 nije bitno kog pola,
 završili su škole ili su pri kraju,
 nemaju stalan posao,ovaj koji imaju ne donosi dovoljno novca za "sređen" život,
 žive sa roditeljima...
 
 Slušam ja priču,nije da hoću već jednostavno ne mogu da ne čujem,toliko su glasne i mislim u sebi "Čekaj malo bre,pa ja sam kao ta njihova deca" jel ovde neko lud,pitam se?
 Naime,sudbina njihove dece je u standardni slučaj većine mojih vršnjaka osim onih koji se nisu poudali i poženili odmah posle srednje škole,a to je sledeće:
- roditelji nam zalaze u kako moja mama sama kaže "pasje godine" koje objašnjava na sledeći način :" Ja sve hoću da uradim i da stignem al ne mogu pa mi ostane samo da režim,izdaje me snaga"  
-verovatno,kao ni ja,ne zarađuju dovoljno novca da bi živeli samostalno,pa da se viđaju sa napred pomenutim roditeljima samo vikendom,
-škole su im pri kraju ili su ih završili ali i dalje ne mogu da pronadju posao koji će im omogućiti ovo napred,
-ulaze u godine kad treba da razmišljaju o sopstvenoj porodici pa ih od toga još više hvata muka i boli glava,jer ne znaju šta će i kako će,
-niko ih nije zaposlio preko veze pa da sad tamo negde u državnojh fotelji ne rade ništa po ceo dan pa kad dodju kući s posla nije im ni do svoje glave a ne do slušanja pridika napred pomenutih roditelja kako su oni u njihovim godinama imali već ... (nekoliko dece,kuću na pola izgrađenu,kredit za stan-kuću,auto i 10 godina radnog staža)
 
Mislim se ja nešto,nije im bilo lako,al nije ni nama.
Kao da ja ne bih volela sad da imam mogućnosti da podignem kredit i kupim stan, makar i od 28 kvadrata,kao da ja ne bih volela da mogu da planiram porodicu za godinu,dve ili da već imam svoju,kao da mi svi ne bi smo voleli da nam malo sjašu svi sa glave kad dođemo mrtvi s posla i ne pitaju nas "Šta je s tobom?Što si stalno tako nervoza/nervozna?"...
 Svašta bi ja nešto volela.
Do ukidanja viza moja njuška je videla samo Mađarsku i Rumuniju i to onda kad je trebalo da se ponovimo za školu u doba kad je to bilo moguće.Ne volim ja da idem negde na more van CG,ne ne,nikako!
Ne volimo mi svi da idemo na zimovanje,na vikende kojekakve sa svojim momcima/devojkama,ma kakvi,ne volimo nikako. 
 
Roditelji,ako vam je dete u periodu između 25. i 30. godine,još živi sa vama i pri tom nije lenčuga i radi,zapitajte se se malo,stavite prst na čelo i pustite ga kad dođe s posla,nervozan,umoran,kad vidite da mu je gazda skako po živcima ceo dan,pustite ga možda razmišlja da li će moći za Novu Godinu da priušti sebi odlazak na doček ili će umesto toga da kupi poklone vama i onima koji su mu dragi.
Neka ga,nek ćuti,kad bude imalo nešto značajno da vam kaže samo će.
 
Eto toliko dragi roditelji. 

Eto i mi u kancelariji napokon

Živeti slobodno — Autor herbi @ 15:06

         Pravo da vam kažem sve me ovih dana tera nešto da sednem i napišem post o kancelarijama koje smo dobili u saradnji sa Ujedinjenim regionima.Neću ovim putem da reklamiram nikoga niti da zalazim u politiku (mada je to teško izbeći kada živite u Srbiji) nego hoću samo da kažem koliko sam sretna što će napokon iz moje sobe-kancelarije trenutne da se isele svi ovi silni papiri i registratori i to što ću moći da razgraničim privatno i poslovno. Znam da mnogi ljudi vole da rade kod kuće i da se to smatra prednošću ali sam isto tako shvatila da to nije za mene.
 Možda upravo iz razloga što dajem sebe 100 posto u celu ovu priču (da li treba da napomenem da sam ja ovde volonter i da osim lične sadisfakcije ne postoji drug vid nadoknade),možda zato što se susrećem sa ljudima kojima je potrebna pomoć svakog dana pa me to gura da svaki dan uradim još nešto i još nešto. I tako iz dana u dan,kad ustanem vidim stikere nalepljene po bojama šta sve treba da se uradi,pa prionem na posao i sati prosto lete.
  Od ujutru do uveče ja stalno nađem nešto... I onda shvatim da moje slobodno vreme više ne postoji,da neke stvari koje je trebalo još davno da se urade (npr. da se otkuca diplomski ) čekaju bez razloga. Žudela sam za tim kancelarijama,ali bukvalno.
  Sa druge strane tu su i naši članovi koji ne mogu da se sastaju tim intezitetom kojim bi želeli i voleli jer svaki put moramo da se nalazimo u lokalnom hotelu- tu jedino mogu da uđu i da tamo održavamo svakio dogovor i sastanak,svaki skup.To za hotel uopšte nije loše ali za naš budžet i nije baš povoljno.
 Sa kancelarijom dobismo na korišćenje i salu sa sastanke i table za šah šahovskog kluba iz Titela.Da,naši članovi igraju šah i takmiče se.Postoji i liga u šahu,ako niste znali.
 Da napomenem samo još i to da je u sklopu kancelarija napravljen toalet prilagođen za osobe sa invaliditetom.Kao što reče Dragana Djordjević nekome možda zvuči smešno ali to je veoma bitna stvar za OSI.

BlogOpen iz ugla volontera

Svašta nešto — Autor herbi @ 17:51

           Namerno nisam htela da napišem post ranije,dok se malo ne stišaju strasti u glavi i srcu.U proteklih nekoliko dana od završetka BO svi pišu samo o tome,stavljaju slike,snimke što na fejsu što na twitiju (twitter) i ja svaki put sve pročitam i pregledam,trudim se da zabeležim u glavi zapažanja ljudi koji su bili učesnici i koji su na kraju krajeva platili da dođu tamo,vide nešto pametno i nauče nešto novo,sretnu se sa dragim im ljudima.Možda je sad pravo vreme da napomenem da je meni ovo bio PRVI put da u čestvujem u ovakvoj vrsti skupa,seminara,nazovimo ga po želji čitalaca.Prvi put i to u ulozi volontera,znači pripala sam grupi ljudi koji su tu da urade deo posla koji im je namenjen i da se potrude da sve proteče u najboljem redu,da svi budu zadovoljni i srećni,da im bude lepo ta dva dana.Iskreno govoreći,po malo sam se plašila zato što je sve to za mene ne poznat teren,ali sam se potrudila i dala 100 posto od sebe da uradim sve što je u mojoj moći da svi budu zadovoljni.To nije ni malo lak posao,mogu slobodno da kažem to sad kad je sve prošlo i stišalo se.
   Posao je,mogu vam reći,proleteo u ta dva dana!Ništa,ali ništa mi nije bilo teško pored toliko pozitivne energije koja je vladala ova dva dana.Na jednom mestu toliko nepoznatih,za mene,ljudi a istovremeno toliko dragih! Još u petak me je uhvatila euforija zahvaljujući Mariji (@drveni advokat ) koja nas je sve zarazila dobrim raspoloženjem i iščekivanjem onoga što tek predstoji.
Kada sam shvatila da se svi ti ljudi poznaju preko Fb ili preko tvitija (volim tako iz milošte da kažem) i da su toliko neposredni,dragi,ispunjeni pozitivnom energijom,zaboravila sam na moju ranjenu nogu (@dadica :) )i na štikle,na umor od prethodne nedelje,ma na sve sam zaboravila!
Nisam stigla da poslušam sva predavanja tada,ali sam ih zato naknadno poslušala i shvatila da to što sam nastavil da blogujem posle pauze i na taj način dajem sebi oduška ima stvarno nekog smisla.
  Shvatila sam takođe i da bih volela da pređem na ozbiljnije blogovanje i bacila se na ideju o sopstvenom blogu,pa krenula da maštam kako ću sve to da uradim i kako će to da izgleda i hoću da znate samo,svečano obećavam evo sad da hoću!
  Iznenadilo me je i to moram priznati,da čak i oni kojima je posao da budu na BO iskreno uživaju u druženju i ćaskanju sa nama koji smo tu iz čiste želje.
  Nisam stučnjak i ne bih da komentarišem kvalitet predavanja i ostalo,jednostavno se ne osećam dovoljno zrelom u blogerskom smislu za tako nešto,jer ima ispred mene još dosta toga da naučim pa tek onda da pričam.To me naravno ne sprečava da se svima zahvalim što su bili sa nama tog vikenda u našem prelepom Novom Sadu i što su mi pružili volju i zalet da i dalje pišem!
   Samo ću na kraju reći i to da je vrhunac moje sreće bio kada sam dobila pohvalu za svoj rad! Ma, ni jedna novčana nagrada nije mogla da zameni reči drage Tatjane (@mooshema),naravno da joj se puno puno puno zahvaljujem na tome! Takođe želim da se zahvalim i mojim "ratnim saborcima" volonterima i Čika Lazi,čoveku koji je na mene ostavio veoma jak utisak finog gospodina i čoveka pravih vrednosti,a mnogi od vas ga verovatno nisu ni primetili,što i jeste njegova draž! 
  Hvala vam svima puno i nadam se da ćemo se družiti i dalje,ovo jeste moj prvi Bo ali ne i poslednji to vam obećavam! 
 

Potpisivanje ugovora sa ministrom gospodinom Ljaićem

Živeti slobodno — Autor herbi @ 14:59

       Stigla sam pre par minuta iz Beograda kući i odmah dok sam još pod utiskom, sela da napišem ovaj post.
 O čemu se radi? Stvar je sledeća,još nekad u Julu mesecu smo konkurisali (kad kažem mi mislim na Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara "Petar Kočić" Titel) na javni poziv za pisanje projekata,objavljen od strane Ministarstva za rad i socijalna pitanja u saradnji sa DILS-om.Projekat koji smo predali ima kao osnovnu zamisao edukaciju OSI (osoba sa invaliditetom) od  koje neće imati koristi samo oni već i članovi njihovih porodica.Edukacija će se vršiti na različite teme,počevši od mogućnosti zapošljavanja OSI pa do toga kako bi mogli da se samo zaposle,i naravno tu će biti i radionice.Da ne bi sve poprimilo jako ozbiljan ton mi ćemo tu uključiti i malo druženja da bi smo postigli efekat zbližavanja među učesnicima,jer realno njima treba da se osećaju prihvaćenim. Da ne dužim dalje priču,ovaj naš predlog projekta je PRIHVAĆEN  i mi smo danas u 11 časova išli da potpišemo ugovor sa gospodinom ministrom.Projekat će trajati 4 meseca. E sad,pošto sam vam ispričala ovaj zvanični deo koji nije ništa manje važan od onoga što sledi želim da kažem još koju,moje zapažanje.
 
   Prvo moram vam reći s obzirom na to da se zgrada Opštine Vračar nalazi u komšiluku Kalenić pijace, bilo je poprilično nezgodno parkirati se,ne znam zašto nam nije omogućen parking na opštinskom parkingu? Mislim da me ne shvatite loše,ipak su u pitanju organizacije osoba sa različitim invaliditetima.
   Sledeće,zgrada Opštine se renovira i što se tiče izgleda svečane sale stvarno nemam zamerke,sve je novo,čisto,sređeno i opremljeno. Međutim, sala je veoma hladna.Shvatam ja da nije grejna sezona i sve to,ali kao što rekoh... Osobe sa invaliditetom nisu baš sve besprekornog zdravlja.
   Zatim,dočekale su nas dve dame iz Ministarstva,rado bih vam rekla njihova imena ali... Nisu se predstavile,e ovo je već propust,jer jednostavno dolazite negde prvi put,to su naši domaćini mislim da je red i da se predstave,zar ne?Ovako,stičete utisak da im baš i nije stalo i da ovo nije sve zbog vas,a trebalo bi da jeste.Ne znam da li da to pripišem uzbuđenju dotičnih dama zbog dolaska gospodina Ministra ili nečemu drugom... Volela bih da se ovo nekako ispravi,ipak zamislite vi dođete kod mene u kuću a ja samo kažem sačekajte i posle vas smestim na vaše mesto. Meni ne bi bilo baš prijatno.Naravno,brojčano ih je bilo dovoljno da sve urade kako treba.
 
  Trudim se da ovo sve ne budu neke pritužbe,već jednostavno moja zapažanja šta bi tu moglo bolje.
  Imam naravno i jednu veliku pohvalu za gospodina Ljaića,koji je došao tačno na vreme i bio više nego ljubazan sa svim potpisnicima projekata,a bilo nas je iz 48 organizacije, i kome nije bilo teško i da malo prošeta do pojedinih predstavnika ako oni nisu bili baš tako hitri da dodju do njega. Nisam politički tip i ne volim da delim ljude po stranačkoj opredeljenosti,možda baš zbog toga ova cela moja priča još više ima težinu.
  Napred pomenute dame neka se malo više ugledaju na  Ministra u čijem ministarstvu rade.
  
  U svakom slučaju hvala za prijem i hvala za šansu da uradimo nešto da bi svi živeli slobodno! 
  

Rampa za ulazak u zgrade Opštine,Suda i td..

Živeti slobodno — Autor herbi @ 10:16

  

   Kao što sam već rekla,koristim ovaj moj blog da bih skrenula pažnju na neke vrlo jednostavne stvari koje drugima znače mnogo...

 Da li možete da zamislite da ne uđete u Poštu 23 godine?! Neki od nas svakodnevno su tamo,da pošalju ili podignu nešto,uplate račune ili bilo šta drugo... E sad zamislite da postoji fizička prepreka ( na primer ogroman zid koji ne možete da preskočite ) i da ne uđete u tu instituciju 23 godine! Da li možete? Verovatno ne!  Pretpostavljam da ovde imamo puno mladih blogera koji ni nemaju 23 godine... E pa,da vam kažem da u jednom vojvođanskom mestu koje je opština nije mogla da se uradi rampa za invalidna lica da bi oni mogli da uđu u Poštu i tu obave sve što im treba! Verujte i kada smo pokušali da sa direktorom ove ustanove razgovaramo on je rekao da to nije u njegovoj moći... Dobro,kažem ja u čijoj moći jeste? A da ne kažem da je to mesto gde se svi znaju i gde nije teško nešto uraditi samo ako ima želje volje i malo simpatije... Kažu u nadležnosti Novog Sada.Ok,okrenemo mi Novi Sad i dobijemo nadležnog za ovaj problem.Čovek bez po reči kaže nema problema! Samo pošaljite predračun i projekat kako da izgleda i uradićemo! Pa sad vi vidite,naši neće i ne mogu a "oni " iz Novog Sada koji za nas nikad nisu ni čuli do tada mogu i hoće! I eto,uradismo i to.. Zamislite osećaj kad posle 23 godine uđete u zgradu pored koje prolazite svaki dan... Veselje i sreća! 

   E sad... ostala nam je još zgrada Opštine i Suda,al to su ovi "naši" pa ne znam hoćemo li biti baš tako efikasni! 


Parking mesto sa oznakom za invalide

Svašta nešto — Autor herbi @ 20:40

  

  Poštovani moji čitaoci,obraćam se vama i svim vozačima uopšte! Dođoh na ideju da moj blog iskoristim i ukažem na neke sitnice u svakodnevnom životu osoba sa invaliditetom budući da u mojoj porodici postoji jedna takva,meni veoma draga... To nije jedini razlog,drugi je što sam i sama u svakodnevnom kontaktu sa invalidnim licima ili kako mi to kažemo OSI,jer sam PR jednog udruženja...

  Ovaj put bih skrenula pažnju na jednu jako jednostavnu stvar a veoma bitnu... Parking mesto,znate ono obeleženo sa žutim čikom u invalidskim kolicima... E upravo to mi je danas zapalo za oko.. Iako i sama vozim kola koja imaju nalepnicu i registrovana su na osobu koja može da koristi ovo privilegovano mesto ja ga lično nikad ne koristim,al stvarno nikad! Ni kad je najveća gužva u gradu ni kad ću se zadržati samo 5 minuta... Razlog je vrlo jednostavan... Znam da nekome možda to mesto stvarno treba! Zato molim i vas... Obratite malo pažnje,ako ne zbog tolerancije i zbog onog što to parking mesto predstavlja a onda zbog toga što ako nemate nalepnicu a parkirani ste na označenom parking mestu i naiđe neko kome npr. to mesto po zakonu i pripada on zove "Pauka" i vaša kola odoše pa pa! Naravno sve to bez obzira što se nalazite na parkingu! Eto,nek vam to,ako ne šta drugo,bude dovoljan motiv... Sada su cene kazni za nepravilno parkiranje poprilično visoke pa razmislite.... 


Toplo preporučujem

Svašta nešto — Autor herbi @ 11:30

   Odavno nisam pročitala knjigu naših autora koja je na mene ostavila ovakav utisak...
 Toplo preporučujem knjigu "Doktorova Ljubav" Dragan Dragojlović,ne toliko opštepoznat ali nagrađivan naš pisac iz Beograda. 
  Knjiga za odmor i za razmišljanje.... 

«Prethodni   1 2 3 4  Sledeći»

Powered by blog.rs