Ostati svoj

  Pre neki dan gledam oglase za posao.... Nađem jedan delimično odgovarajući,kontaktiram poslodavca,zakažem razgovor,odem na razgovor sve po PSu.Dođem kući u teškoj nedoumici.

Uslovi zaposlenja ok,korektni.Prijava na srednju školu,posao je za srednju školu čekiram to je ok.

Pazi imam i zdravstveno i penziono,socijalno sve već što ide u paketu,to je više nego ok.

Radno vreme od ponedeljka do petka 8 časova dnevno,to je takođe ok,odlično!

Posao je takođe ok,finansije,knjigovodstvo to je ok,znam nešto,nešto ću naučiti nije to Božije slovo.

Probni period 3 meseca,plaćen punim iznosom plate.24 000 dinara!

Tolika je plata,nije malo s obzirom da nemam (zvanično) iskustva.Nemam ni dana radnog staža u knjižici.Radim od kad znam za sebe,mislim od osme godine.Tada sam valjda u potpunosti postala svesna da postojim,tek kad sam počela da radim.Nisu moji roditelji neki goniči robova ili slično.Situacija je nametnula svoje,sankcije,blokade,rat,bla bla bla...Davno ispričana priča.Radim sa njima šta stignem,tj. šta oni stignu.Trgovina najviše.Siva ili bela kako kad,zavisi od situacije,uglavnom znam da radim,znam šta znači sačuvati dinar i zaraditi ga.Od treće godine faksa radim i studiram,evo hvala Bogu sve u roku.Pravila sam pauzu posle srednje škole da odlučim šta ću i kako ću,da li da radim i dalje ili da se školujem.Majka je uvek govorila "Diplomu i zemlju ti niko ne može oduzeti" Zemlje nemam,ostade mi samo školovanje.

U međuvremenu moji od mene napraviše čoveka (da se tako izrazim) koji ceni i poštuje druge,zna da pomogne,zna da ceni svoju zemlju (ma kakva ona bila),zna da bude ponosit na to što jeste i na svoju glavu koja služi još nečemu osim za šišanje.

Knjiga sam pročitala i pročitala,naučila sam i da kuvam i da spremam i da se družim,putujem,budem tolerantna ma svašta sam naučila.

Da ne dužim,kažu ljudi vredna sam i radna.Ajde da im verujemo.

 E sad,dođoh na priču o 24 ooo.

Živim na selu.

Ovde je 24000 velika plata,mislim s njom može da se preživi od prvog do prvog to je kod nas veliko,a da se ne pozajmljuje.

U gradu Novom Sadu za mene 24ooo nije ništa.

Stan 150 evra-kako god da obrnem.

Da platim pokaznu oko 3000 mislim.

Da odem kod roditelja bar jednom mesečno 1000 dinara.

Da ne daj Bože kupim sebi nešto ne smem ni da pomislim.

Da jedem.... od onog što ostane.

A kod mene na selu od 24000 ja bih i uštedela nešto i platila bar struju mojima i ako može još i telefon.Da im olakšam.

E vidite upravo iz ovog razloga nama je potrebno da selo živi,da mladi ostaju a ne da se smucaju po gradovima sa mislima u glavi da li danas da doručkuju i večeraju ili samo da ručaju.

 

I šta da javim poslodavcu,da li pristajem ili odustajem.

 

Pojma nemam.

 

Izgleda da ću čekati da diplomiram,možda onda bude bolje.