Ostati svoj

GIRLS JUST WANNA HAVE FUN!!! Put u nepoznato po Arnija :)

Svašta nešto — Autor herbi @ 13:02

                        

 Avanturizam,adrenalin koji osećamo kada krenemo nekim nepoznatim putem,osećaj da srce brže kuca a u stomaku "kuva", oduvek sam to volela! Samo malo je potrebno da me pokrene i eto me već jednom nogom u kolima,telefon u ruci,koferi u gepeku,auto karta,dokumenta i novac. Moj otac ima običaj da kaže "Ponesi pare i dokumenta sve ostalo možeš kupiti".Mašem mojima iz kola i krećem... Hm,prvo po Laru,samo da je zvcnem da vidim da li je spremna ili ću na benzinsku...

Dora :"Dragaaaaaa!!! Ja sam krenula,jesi li spakovala svoje prnjice?"

Lara : "Hej mačkice!Evo sad sam zakopčala kofer!Moram odmah nešto da ti kažem!Nemoj slučajno da si galamila na mene! Sve što sam ponela baš mi stvarno treba!"

Dora: "Ok,draga verujem ti ali znaš da ostajemo samo dva dana?! Znaš čula sam se sa Milanom i spavaćemo kod njega u kući na selu.Jel ti to ok?"

Lara : "Naravno,kako god tebi odgovara"

Dora: "Izlazi napolje i iznesi tovar Smile stiiiižeeem!"

 

E tako,sad kada smo se potovarile nekako u mog Herbija (tako zovem svoja kola) možemo da krenemo na putešestvije koje ima i jedan jako važan cilj... O tome ćemo kasnije...

Zanima vas sigurno gde smo se to nas dve damice uputile? U Bijeljinu! Imamo i dobar razlog ali prvo malo o samom putu...

Obe smo vozači pa je u startu pao dogovor da ćemo naizmenično voziti do Bijeljine s tim da  ću ja započetii da vozim preko carinskog prelaza a ostalo nije bitno.Od nas do tamo ima otprilike nekih 160 km,to i nije tako puno ali ako se uzme u obzir da nas dve skoro pa nemamo pojma o putu koji nas očekuje onda i nije mala stvar.Nakupovale smo grickalica,napravile sendviče i opremile se u svakom pogledu. Još jednom da proverimo dokumente i zeleni karto,ok sve je tu! Vežite se sad definitivno polećemo!

Mesec je Jul i stvarno je toplo,klime u Herbiju nema ali to ništa nije veliki problem,adrenalin nas drži i uz Iriški venac vozimo bez većih problema.Stvarno brzo prolazi vreme kada ćaskaš i voziš..

Još malo i uključujemo se na auto put Beograd-Zagreb i to je sada već uživanje!

Okolina je stvarno prelepa,na poljima različite boje kukuruza koji se zeleni,pšenica već poprima zlatni sjaj... Pratimo putokaze,pokušavamo da pronađemo OMV pumpu jer znamo da tamo imaju fantastičnu kafu a predah bi nam dobrodošao.

                        

 

E tako!Krećemo dalje,nema još puno do cilja mada nas čekaju carine i granice i čuda... Kada ljubazna gospoda carinici budu videli tonu stvari koju nosimo sa sobom mislim da im neće biti baš dobro Kiss ima odmah da postanemo sumnjive hehehe!

Iz prvog puta smo potrefile isključenje,sad već možemo i da se hvalimo kako smo pametne Wink

Carinici nas za divno čudo nisu ni pogledali,verovatno zato što je Herbiju probušen auspuh (nikako da odem kod majstora) pa ne mogu da podnesu tu buku.Ponekad je dobro biti bučan Innocent

Napokon vidimo tablu BIJELJINA! Yes! Već smo obe opijene od toplote i stvarno želimo da se izvrnemo negde u fine udobne stolice i popijemo nešto osvežavajuće!Nije da ne volimo da putujemo zajedno,volimo.To su oni momenti koji zbližavaju ljude, u autu ste,mnogo kilometara je pred vama i šta drugo da radite nego da pričate,o svemu i svačemu što vam padne na pamet.

Milan nas čeka u centru! Samo što ni jedna od nas dve nema blage veze gde je centar!Telefon se usijao od instrukcija,ja vozim Lara izigrava GPS:

"Levo,pa sad pravo dok se ne pojavi neki veliki parking pa tu desno!"

Uh,pokušavam malo da osmotrim grad,stvarno je lepo.Bila sam nekada davno tu,pre nekih  pet,šest godina ali sve se promenilo...Gradić je postao pravi grad,nove škole,fakulteti ih!Razvija se brzinom svetlosti kaže Milan!

Seli smo u neku ćevabdžinicu.Nismo baš preterano gladne ali uvek sam se držala toga da ćevapi u Bosni nisu isti kao kod nas!Upravo zbog toga,želim odmah 10 s lukom!Čak mi se i Milan i Lara pridružuju (Lara ne podnosi luk,ali Bosna je čudo,sve menja)

Dora :"Da li možemo sada da se dogovorimo kako i kuda sve danas imamo i koje su tvoje obaveze Milane?"

Milan: "Uzeo sam slobodan dan danas,da možemo da uživamo.Želeo bih da vas povedem u etno selo i na Drinu.Sve ostalo je prema vašim željama"

Milan je moj bivši docimer iz doma, jedan od retkih ljudi sa kojima sam se ja posvađala,doduše samo jednom i nakda više.Od tada smo prihvatili da smo jako tvrdoglavi oboje i posle nije bilo nikakvih problema.

Hm,mislim da je sada pravo vreme  da vam kažem najbitniji razlog našeg dolaska.Došle smo da preuzmemo Arnija! Arni je moj pas,bolje da kažem tek će biti.Onje Zlatni retriver koga ću dobiti na poklon od tetke.Iz Banja Luke do Bijeljine treba da ga doveze moja sestra i njen momak a ja da ga dopremim kući.Inače,moja ljubav prema životinjama je neograničena,pogotovo prema psima.Arni je od tada postao centralni deo mog života,njega je jednostavno nemoguće ne voleti.

Dogovor je brzo pao,samo... Sitnica,beba Arni kako smo ga nazvali imao je tada dva meseca i baš i nije navikao na nas... Moram napomenuti još i to da sam ja damica obukla suknju i to ne bilo kakvu već belu.Tipično za mene da ne planiram i ne razmišljam unapred...Reći ću samo još i to da je negde na pola našeg gostovanja u Bijeljini pala i kiša, a beba Arni ili sad već poznatiji kao Bubica obooooožaaaavaaaa da ide preko barica i uopšte vodu! 

                           

 

 Krenuli smo u Etno selo Stanišić.Ne mogu da vam prenesem rečima tu lepotu... Jednostavno morate da odete! Jedna porodica da toliko uloži štosredstava što srca i duše,to je predivno.Osećate da su posvećeni tom mestu od momenta kad kročite tamo.

                         

   Posle Etno sela bez obzira na to što smo bili blatnjavi od Bebe Arnija i mokri od kiše,morali smo da odemo i na Drinu.Milan je rekao da je domaća kafa tj. turska tamo najbolja i služe je sa pravim orahovim ratlukom! Ko može tome da odoli?

Mir,tišina i spokoj koji vladaju tamo su predivni...Pogotovo kad vas umor savlada.Toliko lepote za jedan dan! Moja kuca se sklupčala pored naših nogu i zaspala kao prava beba,izmoren od trčkaranja.

Lara i ja smo u glas rekle "Kako bih mogla da se preselim ovamo,odmah!"

Milan nam se od srca nasmejao. "Toliko dugo vas zovem da dođete i da ne bi ovog malog čuda ko zna i kada bi došle."

Obe smo pogledale u Bebu Arnija i nasmešile se,otvorio je lopov jendno oko,kao da zna da o njemu pričamo.Ma,oproštene su mu već tada blatnjave fleke na mojoj beloj suknji!

                                           


Powered by blog.rs